Neugledna i štrokava, kakva je da je, Lepenica je ipak najveća reka u Kragujevačkoj kotlini i jedna od većih u Šumadiji.
Hidrološke karakteristike ove kotline takve su da su izvori slabe izdašnosti, a vodotoci siromašni vodom, pa kada se sve reke, rečice i potoci sliju u Lepenicu, ona u Veliku Moravu prosečno unosi oko tri kubna metra vode u sekundi. Bivalo je i manje u sušnim periodima, ali i mnogo više zbog obilnih kiša ili brzog otapanja snega, pa hroničari beleže da su i Lepenica i neke njene pritoke mnogo puta plavile, kako Kragujevac, tako i priobalje sve do ušća, ukuljučujući i Batočinu.
Lepenica izvire na ograncima Gledićkih planina u selu Goločelo, izvor Studenac je na nadmorskoj visini od 380 metara i posle 48 kilometara toka uliva se u Veliku Moravu kod mesta Šupljaja. Nekada je bila duga 60 kilometara, ali je sama sebe skratila tokom ogoromnog vodostaja i velikih poplava 1897. godine, kada je od mesta Rogot kod Batočine napravila novo korito i „preprečila” svoj put ka Moravi. Do tada je tekla pored Lapova i Markovca sve do Novog Sela, paralelno sa Moravom, i delovi tog
starog korita i sada su vidljivi, naročito kada se posle kiša napune vodom.
Menjanjem toka Lepenica je ostala bez do tada veće pritoke, reke Rača, a istovremeno je bitno smanjena površina njenog ukupnog sliva. Sada ona prima vode sa 640 kvadratnih kilometara, a pre probijanja dela novog korita njen sliv prostirao se na 926 kilometara.
Od većih pritoka Lepenice s leve strane su Dračka reka, Sušički potok i Petrovačka rekla (Uglješnica), a s desne Grošnička reka, Ždraljica i Bresnički potok. Inače, u celom lepeničkom slivu ukupno je 37 vodotoka.
Sve pritoke Lepenice
Dračka reka nastaje spajanjem Rogojevačkog i Manastirskog potoka, oba izviru u selu Rogojevac, i posle toka od 13 kilometara uliva se u Lepenicu blizu železničke stanice u Grošnici. Od pritoka ima Zminjak u Prekopeči, Krivaču u Drači i Drenovački potok.
Petrovačka reka je najveća i najduža (35 kilometara) pritoka Lepenice, u koju se uliva kod sela Jovanovac. Izvire u selu Ramaća ispod Božurove glavice na 620 metara nadmorske visine i na svom toku ima više naziva. Na početku je Izvorčić, pa Paštrmski potok i Ramaćka reka, potom Kutlovačka reka, onda Uglješnica i na kraju Petrovačka reka. Ona ima po pet levih i desnih pritoka od kojih su veće Limovac, Asanovac, Grbički, Klisurski i Pusti potok i Kitica.
Od levih pritoka Lepenice treba pomenuti i Divostinski potok (šest kilometara) i Sušički potok (10,6 kilometara), koji se često izlivao sve dok sedamdesetih godina nije pregrađen branom, kada je formirano Šumaričko jezero.
Prva veća desna pritoka Lepenice je Grošnička reka, duga 17 kilometara, koja izvire na 800 metara nadmorske visine u selu Bajčetina na Gledićkim planinama i „puni” istoimenu akumulaciju iz koje se Kragujevac od 1938. godine snabdeva pijaćom vodom. Ova reka ima najveću gustinu rečne mreže jer prima 20 pritoka, među kojima su Crni potok u Bajčetini, Lesmarovac u Adžinim Livadama i Trešnjevaku, Savin, Krečanski i Mojsilovića potok, takođe u Trešnjevaku, Šeftelinski, Rovinjski, Gradinski, Markov
i Gubavički potok u Grošnici, Popadinac u Vinjištu i Erdečica u Erdeču.
Jedna od značajnih pritoka Lepenice je reka Ždraljica, koja dobila ime po ždralovima koji su nekada imali stanište u Donjosabanačkoj klisuri, delu njenog rečnog korita. Duga je 13 kilometara i u Lepenicu se uliva kod stare Zavod stanice, a izvire u Gornjoj Sabanti na nadmorskoj visini od 430 metara.
Najveća pritoka Ždraljice je Medna (7,3 kilometra), poznata po uskoj, dubokoj i vijugavoj klisuri na celoj dužini toka, a Duboki potok u Ždraljici ima najveći vodopad u Šumadiji. Ostale pritoke su Redžovac i Vardakićki potok u Baljkovcu i Šabovski potok u Beloševcu i Baljkoviću.
Česte i obilne poplave
Ukupna dužina svih tokova u slivu Lepenice u Kragujevačkoj kotlini je 369,8 kilometara. Do tog zbira došao je geograf dr Živadin Stepenović, profesor Kragujevačke gimnazije, i uz ostala istraživanja koja su korišćena u ovom tekstu, objavio ih je u studiji „Hidrološke karakteristike Kragujevačke kotline” (Kragujevac 1974.)
Dakle, površina sliva reke Lepenice nije baš mala, njega čini mreža od skoro četrdeset vodotoka, ali ukupna količina svih tekućih voda u proseku je mala. Dešavalo se da je od juna do avgusta 1927. i od kraja jula do oktobra 1950. i 1952. Lepenica bila bez vode- bukvalno je presušila.
Međutim, mnogo češće su se dešavale poplave i to velikih razmera, sa velikim materijalnim štetama, a u nekim slučajevima i sa ljudskim žrtvama. Dr Stepanović navodi više uzroka za izlivanje reka u ovom kraju. Prvo, u Kragujevačkoj kotlini preovlađuju stene koje ne propuštaju vodu već se ona sliva u vodotoke, čija su korita sa znatnim nagibom, uska i plitka i često zasuta nanosima ili đubretom. Takođe, preovlađuju tereni koji su goli ili sa proređenom šumom, pa većina pritoka Lepenice pripada
bujičnim tokovima, koji pri većim padovima brzo narastaju i „pune” glavnu reku.
Nemački putopisac Franc Kunic pri proputovanju kroz Kragujevac šezdesetih godina 19. veka zabeležio je da „Lepenica mirno i tromo teče kao mali potok, ali u rano proleće raste usled bogatih pritoka sa brda i pretvara se u pustošnu bujicu koja razara mostove i plavi celu okolinu.
Poplave u Kragujevačkoj kotlini dešavale su se skoro svake godine, ali nisu bile istih razmera. Jedna od prvih o kojoj su ostali pisani tragovi bila je 4. marta 1820, kada se Lepenica izlila na celom toku do Batočine. U martu 1837. pukovnik Arsenije Tucaković izvestio je kneza Miloša, koji je tada bio u Požarevcu, da je „kiša padala dan i noć i da je Lepenica poplavila njive, bašte i livade”.
Velika poplava bila je i 1864, posle koje je tadašnji ministar finansija Kosta Cukić u izveštaju Narodnoj skupštini napisao:„Letošnja poplava uzrokovana padanjem bujnih kiša, kojoj je nemili uzrok bezgranična seča gora, upropastili su zasejane useve i travu pored reka, zatim stoku koja se bekstvom nije mogla spasti, te se podavi i odnese, mnoga sela potopi i nekoliko ljudi proguta”.
Većih poplava zatim je bilo 1871, 1892, 1894, pa već pominjane 1897. godine, kada je Lepenica promenila deo svog toka. Međutim, prema dostupnim podacima, najveća, katastrofalna poplava Lepenice desila se 6. aprila 1910, posle nezapamćene provale oblaka. Poplavljen je Artiljerijsko-tehnički zavod i niži deo naselja Pivara, uz desnu obalu, dok se na levoj strani reka izlila 900 metara od korita i u pojedinim delovima grada voda je bila preko dva metra. Nizvodno od Kragujevca potopljena je
cela aluvijalna ravan u širini od jednog kilometra.
Za vreme ove poplave mnoge kuće bile su u vodi do krova, a one od slabijeg materijala porušene su, najviše su stradale one oko Ćiftine ćuprije. Odneti su i svi mostovi, osim gvozdenog, koji se nalazio na mestu sadašnjeg donjeg betonskog. Zabeleženo je da je tada u bujicama stradalo petnaestoro ljudi. Prema izveštaju Hidrotehničkog odeljenja Ministarstva poljoprivrede u Beogradu proticaj Lepenice te 1910. godine bio je neverovatnih 920 kubnih metara u sekundi.
Izlivale se i pritoke
Velika poplava bila je i 25. maja 1913, kada je poplavljeno više od sto kuća. U vodenici u Maršiću udavila se žena sa detetom. Tada su se izlile i Grošnička reka, Ždraljica i Bresnički potok i bujica je odnela nasip pored pruge, pa je voz iz Lapova mogao da dođe samo do Jovanovca.
Naredne godine velike štete nanelo je izlivanje Petrovačke reke, a 3. jula 1926. Lepenica je narasla četiri metra, odnela Ćiftinu ćupriju i deo pruge prema Kraljevu. , a Ždraljica je presekla put za Jagodinu. Pod vodom je bio ceo donji deo Kragujevca, železnička stanica, veći deo Jovanovca i Kormana. Pre Prvog svetskog rata bile su još dve velike poplave – 1932. i 1933. godine.
Lepenica i Sušički potok plavili su velike površine u junu 1954, julu 1955. i martu 1956. godine. Sva tri puta bio je prekinut put prema Batočini i vodom je bila pokrivena cela aluvijalna ravan nizvodno od Kragujevca sve do Batočine i Lapova.
Nabujala Grošnička reka 20. maja 1957. nanela je veliku štetu zemljoradničkoj zadruzi „Zora socijalizma” iz čijeg je ekonomskog dvorišta odnela stoku i stočnu hranu, a Lepenica je ponovo srušila drvenu Ćiftinu ćupriju. Manjih poplava bilo je i narednih godina i pamti se 1970. kada se Lepenica tokom proleća i leta izlila petnaest puta na neregulisanom delu između Kragujevca i Badnjevačke kotline. Petrovačka reka, Ždraljica, Dračka reka i Divostinski potok plavili su i naredne dve godine.
Stariji Kragujevčani pamte izlivanje Lepenice 26. avgusta 1975. uveče, kada je za kratko vreme palo 255 litara po metru kvadratnom. Pod vodom se našlo skoro pet hiljada hektara u samom gradu i poljoprivrednog zemljišta, kao i dvadesetak preduzeća u industrijskoj zoni nizvodno od donjeg betonskog mosta. Posle toga vispreni gradonačelnik Borivoje Petrović uspeo je da izdejstvuje veliki novac od države za sanaciju štete, a već sledeće godine počela je poslednja regulacija korita Lepenice. Od
tada se ona više nije izlivala u delu kroz grad, ali su plavile njene pritoke – Petrovačka reka, Ždraljica, Bresnički potok…
Regulacija korita „na parče”
Da bi se sprečilo izlivanje Lepenice ideje o regulaciji njenog korita javile su se još krajem 19. veka. List „Potpora” u tekstu iz 1893. piše da „poplava od 1892. nije opametila Kragujevčane” i predlaže gradskoj upravi „da uredi obalu, zasadi živu ogradu i da se to koristi za varoško šetalište”.
Regulisanje korita Lepenice ipak je počelo tek 1914. u delu pored Artiljerijsko-tehničkog zavoda, a kao radna snaga korišćeni su austrougarski zarobljenici. Anegdota kaže da su oni na neku nemačku melodiju pevali:„Srbin pije slivovica, Švaba kopa Lepenica”. Tada je uređen kilometar korita, ali Kragujevac je vrlo brzo okupiran i radovi su stali.
Nastavljeni su 1926. sredstvima Artiljerijskog zavoda uz izgradnju betonskog keja do gornjeg betonskog mosta i taj posao je zavšen 1930, ali je tada ponestalo para za dalju regulaciju. Potom je 1932. prošireno korito u dužini od 840 metara, kako bi se od poplava zaštitila Fabrika kože i Klanica. Započeta je i izgradnja betonskog keja do Ćiftine ćuprije, ali on nikada nije dovršen.
Posle Drugog svetskog rata, kada je 1960. građena nova Fabrika automobila, organizovana je omladinska radna akcija i tada je sređeno 350 metara korita Lepenice.
Nizvodno od Kragujevca regulacija je počela tokom rata, od donjeg mosta do železničkog mosta u Jovanovcu, kada je prokopano novo korito Lepenice u dužini od 1,5 kilometra, čime je zaštećeno 700 hektara plodnog zemljiša. Dalje se radilo u etapama prema Batočini, pa je do 1958. uređeno 33 kilometara toka reke.
Korito Lepenice kroz grad dobilo je današnji izgled posle velike poplave u avgustu 1975, jer je već od naredne 1976. tri godine zaredom organizovana Savezna radna akcija „Kragujevac”, a akcijaši su, pored ostalog, sređivali i Lepenicu. Od tada nema mogućnosti da reka plavi grad, ali to sada čine njene bujične pritoke. Bilo je planova da se i njihova korita srede, ali do sada je malo šta urađeno.
(Ne)uređene pritoke
Erdoglijski potok je podzemnim kolektorom sproveden u Lepenicu, regulisano je korito Sušičkog potoka, pri ušću Grošničke reke prokopano je pola kilometra novog korita, regulisana je Ždraljica, takođe pri ušću u Lepenicu i delimično u Donjosabanačkoj klisuri, rađeno je nešto i na Bresničkom koritu, ali ono je u većem delu pretvoreno u divlje deponije.
Poslednje registrovane veće poplave 1999. i 2005. godine pokazale su da sadašnji nivo uređenja vodotoka nije dovoljan da spreči poplave, posebno kada je reč o bujičnim rekama i potocima, koji prete i nekim naseljima u Kragujevcu, iako je Lepenica sada bezbedna. Izgrađeni nasipi na ovoj reci nizvodno od grada u dužini od 25 kilometara štite taj deo priobalja, ali kako se bliži ušću – sve je vodoplavniji.
Ranije su stručnjaci iz oblasti hidrologije predlagali da se na nekim vodotocima koji su bujični i pritoke Lepenice izgrade mini akumulacije, čime bi se postigli višestruki efekti: sprečilo bi se njihovo plavljenje, na taj način vršilo bi se oplemenjivanje Lepenice smanjivanjem zagađivanja, a ta veštačka jezerca mogla bi u sušnim periodima da služe za navodnjavanje. Međutim, takve projekte odavno niko više i ne pominje.
Ovo je bila skraćena slika o tekućim vodama u Kragujevačkoj kotlini u okviru serijala „Voda = život, očuvanje = budućnost”. Naredni tekstovi baviće se stepenom zagađenosti ovih tokova, izvorima zagađenja i potrebnim merama da se oni od kanala otpadnih voda koliko toliko vrate u ekološki podnošljivo stanje.
Zanimljivo je da je dr Živadin Stepanović u pominjanoj studiji naveo da je Lepenica, zbog ispuštanja sanitarnih i industrijskih otpadnih voda, još prema merenjima daleke 1964. godine bila četvrta reka po zagađenosti u Srbiji. Nažalost, isti „status” ima i danas, samo što je nivo zagađenja mnogo veći.
ZANIMLJIVI DETALJI IZ POPLAVA
Bačva plivala, ali sačuvala vino
U istorijskim i drugim dokumentarnim spisima zabeleženo je više zanimljivih činjenica i detalja tokom izlivanja Lepenice i njenih pritoka.
Knez Miloš Obrenović imao je svoju vodenicu na Lepenici u Kragujevcu, u blizini dvorskog kompleksa, za koju su građu za gradnju 1819. godine dali stanovnivi Levča, Gruže i Lepenice. I kraljica Natalija, supruga kralja Milana Obrenovića, imala je svoju vodenicu na Ždraljici kod Kragujevca. Na Lepenici su postojale i vodenice koje su mlele žito za potrebe vojske. Sve one nestale su u velikoj poplavi 1871. godine.
Prilikom katastrofalne poplave 6. aprila 1910. godine bujica je nosila i bačvu od pet hiljada litara punu vina sve od Kragujevca do Batočine. Bačva se „usidrila”neoštećena i pričalo se da je posle poplave vlasnik bačve, inače kragujevački trgovac, došao sa svojim ljudima i četiri para volova, da vrate tovar. Usput su zastajali – da bi se okrepili gazdinim vinom.
Kada je 3. jula 1926. nabujala Lepenica nosila sve pred sobom, a jedne livade „pokupila” je i oveći stog sena, na čijem je vrhu, držeći se za motku, bio seljak. Sticajem okolnosti ta svojevrsna „plovidba” ovekovečena je fotografijom, ali nije poznato dokle je stog stigao i da li se seljak spasao.
Artiljerijsko-tehnički zavod je radi urednog snabdevanja vodom 1889. godine pregradio Lepenicu i napravio manje veštačko jezero. Brana je podignuta kod železničkog mosta preko Lepenice, ali je, ne zna se kada, u jednoj od poplava porušena. Na istom mestu prilikom regulacije korita Lepenice u sklopu izgradnje betonskog keja 1927. podignuta nova brana.
Tu se formiralo jezero koje se prostiralo sve do ušća Ždraljice u Lepenicu, čija je dubina uz branu bila skoro četiri metra. Nekada je to bilo popularno kupalište Kragujevčana, ali je prilikom regulacije korita reke brana srušena 1977. godine.
Lepenica i Ždraljica svojevremeno su bile bogate ribom, a u jednom zapisu iz 1926. godine piše da je lepenička voda korišćena za pravljenje leda, za potrebe kafana i bozadžija.
Izvor: Link