Ispostavilo se da je Dudić plasman svoje ekipe u Evropu dočekao u rodnom Sarajevu, gde je zajedno sa porodicom pratio utakmicu između Čukaričkog i Partizana. A onda se u razgovoru za naš portal prisetio svih detalja koji su ispratili istorijski plasman Radničkog na evroscenu.
“Bili smo 24. septembra poslednji na tabeli… Dolazim na trening, momci ubijeni totalno. Nemaš volje ni za šta, a treba da ih podigneš da se bore za opstanak. I došao si do toga da si kolo pre kraja izborio Evropu. Stvarno je veliko ovo što smo napravili i šta smo izneli. Verujte mi, pitajte momke… Naš poslednji trening u Antaliji, deseti smo na polusezoni i kažem im: ‘Momci, ovo će se sve naplatiti u maju. Kad se budemo radovali i slavili Evropu’. Oni tad možda nisu verovali šta pričam. Ovo je prevelika stvar za klub, za navijače… Jednostavno, klub sad ide u nešto novo. Nije svestan. Velež je bio veliki klub pre rata, ali posle nije ostvarivao rezultate. Kad smo napravili rezultat, evo sad svake godine izlazi u Evropu. Napravio je preoblikovanje. Hvala svima, hvala vama na praćenju, na korektnosti. Navijačima na podršci i skandiranjima svaku utakmicu na Čika Dači. Upravi, koja nas je stvarno pratila do iznemoglosti – Igoru (generlani direktor Konatar, prim.aut), Slavku (sportski direktor Perović, prim.aut), ma svima u klubu. Naravno, igračima najveće čestitke, pratili su me. Nekad sam bio lud, nekad nisam bio normalan, ali sam uvek bio direktan”, u dahu je pričao Dudić za Mozzart Sport.
Dok je pratio meč na Banovom brdu, kroz glavu stratega Radničkog je proletela čitava sezona. Sve kroz što je prošao sa svojim momcima.
“Moje pres konferencije i neke stvari u svlačionici, naši sastanci… To bi bio najgledaniji dokumentarac, kako smo i šta pravili. Zato smo ponosni. Niko nam ništa nije poklonio, ovo je najčistiji izlazak u Evropu u ne znam koliko poslednjih godina. Stekao sam utisak da su svi navijali za nas. Cela Srbija, a da ne pričam o mojoj BiH. Koliko se sinoć pratila utakmica Partizan – Čukarički… Evo, ja sam trenutno u Sarajevu. To je nešto neverovatno! Ja sam kod kuće gledao, ovo mi je bila najteža utakmica u sezoni. U svim svojim sam bio miran, staložen, hladan, a sada toliki trnci, takva trema… Ne mogu da opišem. A pogotovo onih pet minuta kada je sudija produžio. Pet godina mi je trajalo! Na kraju, kad je svirao kraj, suze su mi krenule. Kad se setim svega kroz što smo prošli, mislim da ovo niko nikad nije napravio. Niko nikad od poslednjeg mesta na tabeli i tri osvojena boda nije stigao do plasmana u Evropu kolo pre kraja. U ovakvoj ligi, sa ovakvim protivnicima, koji imaju takve budžete… Idemo odmoriti i onda na JNA! I ako Bog da, doći do četvrtog mesta. Partizan je sad drugi, evo čestitam im”.
.JPG)
Istorijski rezultat je ostvaren, ali Dudića ne napušta takmičarski duh.
“Ma kakvi, samo dan, dva i ponovo adrenalin! Ne volim ni na prijateljskoj utakmici da izgubim. Kad smo bili u Turskoj, kaže Slavko: ‘Ja volim da izgubim prijateljsku, a onda da uđemo dobro u prvenstvo’. Ja rekoh: ‘Slavko, nema kod mene prijateljske, kod mene je svaka prvenstvena’. Nemoj da gubimo, ja ne volim da gubim – i prijateljska nam je važna. Za svaku smo se pripremali kao da je prvenstvena. Sve vam to momci mogu potvrditi”.
Iskreno, ni sam trener Radničkog, onda kada je došao u klub, nije pomišljao da je ovakav rezultat realno moguć.
“Pa dobro, nisam, realno. Kako da razmišljaš o Evropi, a na 16. si mestu na tabeli? Imaš tri boda, igramo sa Surdulicom. I kontam, ‘ajde Surdulica, domaćinska ekipa, malo se brani, trebalo bi da uzmemo tri boda i odemo na šest. I odloži se kolo… Onda odemo u Pančevo, oni imaju sedam bodova, a mi tri. Izgubimo, oni odoše na 10. Koga ćeš stizati, kukavče, Bog te stvorio. Koga stizati? Ali, odatle je sve krenulo. Kad smo završili polusezonu i odradili pripreme – verujte mi, tad sam verovao. Sto posto sam verovao, kunem vam se Bogom da sam verovao! Više nije bila lažna euforija. Naravno, nisam hteo da izlazim u javnost, da stavljam pritisak pred klub, navijače, igrače, pre svega. Ali, pitajte u svlačionici, šta smo govorili i kako smo govorili. Sve ovo što se dešava, u sve smo verovali. Kad nešto u životu hoćeš, kad nešto puno želiš, onda se to i ostvari. Ali, znate kako je – kada izađeš u javnost i kažeš: ‘Mi ćemo izaći u Evropu’. Onda naljutiš protivnike, malo staviš pritisak pred svoje. Ja sam stalno govorio ‘Mi to želimo!’. Vrlo bitan je bio start proleća, kad smo dobili Radnički Niš i Vojvodinu. Tada je bilo, hajde da samo uhvatimo plej-of, a onda nam je ona serija dala ono što nam je dala. Na svakoj konferenciji sam govorio ‘naravno da želimo i imamo pravo da se nadamo’. Nisam bežao od toga. Sve što sam govorio, govorio sam iskreno. Možda je to nekad onako pomalo grozno zazvučalo, ali mislim da sam bio iskren u svim izjavama. Hvalio sam protivnika kad je trebalo da hvalim, ali uvek časno priznam poraz. Kao kad smo izgubili od Vojvodine u polufinalu Kupa, što mi je možda i najteži poraz. Primiš gol u 90+1, ostaneš u sudijskoj nadoknadi bez finala. Izašao sam pred medije i rekao: ‘Zaslužili su pobedu, svaka im čast, čestitam’. Nisam tražio alibi. To je časno i pošteno. Niko nam ništa nije poklonio i na to sam najviše ponosan. Svaki bod smo zaradili na terenu”.
Izvor: Link
