I evo me opet na istom potezu Njegoševom, od Kalenić pijace do Gimnazije i Osnovne škole „Vladislav Ribnikar“ čija su dvorišta jedno sa drugim slepljeni. Da su moje ćerke ostale u Srbiji, verovatno bi i moji unuci išli u istu oglednu osnovnu školu, pa potom u gimnaziju u koju sam išla ja, čak i moj otac, dok je ona pre onog svetskog rata bila samo muška, Treća muška gimnazija.
Poznajem Njegoševu ulicu bolje od svih puteva kojima sam u životu išla. Gotovo sve moje životne, porodične i profesionalne funkcije utabane su na toj istoj stazi. Od kuće do škole, i od škole do kuće, od Kalenićeve pijace do Cvetnog trga i natrag. Sa đačkom torbom, kao unuka i ćerka, u školskoj kecelji, ili bez nje, kao majka na roditeljske sastanke, kao drugarica ili prijateljica, kao novinarka, kao „zatočenica 65+“ u vreme kovida, kao šetačica u vreme protesta.
Taj vremeplov traje više od šest decenija, imao je svoje uspone i padove, radosti i tuge, ali nikada nisam mogla da pomislim da će doći dan kada ću do škole odšetati kao da idem na parastos – sa svećom i cvećem.
Dva izvora jedne ulice
Kalenićeva pijaca je blizu moje kuće dok su pri samom završetku dve škole, posle kojih se Njegoševa pretvara u Cvetni trg (na kome odavno više nema cveća, ali zato ima betona i kafića).
Preko puta je Jugoslovensko dramsko pozorište. Uz Jugoslovensku kinoteku, to je jedna od retkih ustanova koja je u zvaničnom imenu zadržala ime nepostojeće zemlje. U Jugoslaviji se rodila, odrastala i sazrela moja generacija. U Jugoslaviji je nastala i ogledna dvojezična državna škola, koja nosi ime Vladislava Ribnikara. Važila je dugo za najkvalitetniju obrazovnu osmoletku u Beogradu.
Po brojevima, Njegoševa izvire kod Cvetnog trga, tu gde su škole i odakle kuljaju gejziri detinjstva i mladosti. Simbolično ona ima dva izvora: Kalenić, sa koga se kući nosi sve što treba za doručak, ručak i večeru; i onaj školski, iz kojeg se donose znanja, veštine i prijateljstva.
Nisam bila tu 3. maja kada je dečak K. pokosio svoje drugove i drugarice. Vest o tragediji me je zatekla kod moje porodice u dalekom svetu. Nisam bila tu ni 5. maja kada je u Srbiji zvanično počela trodnevna, a u Bosni i Hercegovini proglašena jednodnevna žalost, zbog dece ubijene u Beogradu.
Zašto je 5. maj važan za našu djecu?
I da sam bila u Srbiji možda ne bih znala za manifestaciju, koja se svakog 5. maja već godinama odigrava u Sarajevu, jer se u srpskim medijima (sem možda negde na dnu zabačenih stranica) ne može videti ono što bi moralo biti na nacionalnim frekvencijama i u svim đačkim, gimnazijskim i akademskim udžbenicima.
Baš svakog 5. maja Sarajevo odaje poštu deci ubijenoj tokom opsade Sarajeva (1.601 dete) od 1992. do 1995. godine. Na Sarajevo je tokom 1.425 dana u proseku padalo preko 300 granata dnevno. Dečiji hor i ovog 5. maja sastavljen od 1.601 mališana, pevao je „Samo da rata ne bude…“
Morala bi da mogu da ih čuju i deca u Srbiji. Ipak, oni mališani koji se igraju u parku preko puta „Vladislava Ribnikara“ vide drugačije poruke. „Kad se vojska na Kosovo vrati“ razvilo se preko zida stare lepe i tek obnovljene zgrade prve srpske hemijske laboratorije. Ovaj divovski agresivni mural ispisan na srpskoj trobojci sa portretom nekog bradatog namrštenog viteza, izbrisan je u februaru, a opet je osvanuo neposredno pre nego što nas je zapanjio i zavio u tugu čin dečaka K.
Uporno je, rekla bih po zadatku, ponovo iscrtan taj poziv u rat preko tek prekrečene fasade. Aktiviste iz Inicijative za ljudska prava i udruženja Krokodil legitimisala je policija. Bili su im sumnjivi kao „izdajnici i strani plaćenici“. Ubrzo, osvanula je identična preteća poruka. Kao da je naručena iz nekog centra. Opet srpska vojska, opet Kosovo, a zna se da to ne može bez rata.
I onda se čudimo što je dečak K, bar godinu ili dve, uvežbavao da puca u mete sa pravim oružjem.
Koga su ‘šešeljevci’ istjerali iz prosvjete
Vlast, među kojima su i oni sa desetkama na Pravnom fakultetu u Beogradu, objašnjava da zakon određuje „starosnu granicu, odnosno punoletstvo za posedovanje oružja“, ali da ne zabranjuje upotrebu oružja maloletnicima. Prema tome, streljane i kladionice mogu da donesu svoja interna pravila hoće li ili neće puštati mališane da uvežbavaju pogodak u metu.
Setila sam se povodom ovih „rupa u zakonu“, ranijeg sudije Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, čija je uspešna univerzitetska karijera na beogradskom Pravnom fakultetu prekinuta kada je Vojislav Šešelj uveo svoje zakone u akademsku profesiju.
Uvek odmeren, dr. Dragoljub Popović, član Naučnog društva Srbije, nedavno je na Kolarcu održao predavanje o primerima iz prakse Evropskog suda za ljudska prava. Kao laiku za pravna pitanja naročito mi se dopalo njegovo razmatranje o tekstu na kojima počivaju pravne norme.
Život je, primećuje dr. Popović, jači od normativnih formulacija. U sudskoj praksi pravna norma ponekad se ne oseća sasvim lagodno u odeći sopstvenog jezičkog izraza. Njenu istinsku formulaciju daje sud. Popović otkriva originalnu definiciju kojom objašnjava pravnu nauku.
„Pravo je, u stvari, zagonetka teksta, u čijim zamršenim lavirintima obitava pravda. Najviši cilj u presuđivanju sporova je da se pronađe pravda, ideal kojem teže sudije i pravnici uopšte, vezani jezikom koji im daje putokaz“, zaključuje moj školski drug koji danas živi u Lozani. Autor je desetina stručnih knjiga napisanih na nemačkom, engleskom, francuskom i srpskom jeziku. Stvaranje moderne države, jedna je od njegovih prvih stručnih knjiga, objavljena 1993. godine. Doživela je i četvrto izdanje 2002, a potom je objavio i Prapočetak srpskog parlamentarizma (2006).
Ni na jednom od jezika koje tečno govori ovaj pravnik ne pominje miševe, hijene ili lešinare, onako kako to pravnici iz vrha vlasti to sada čine dok pokušavaju da objasne kako imaju puno pravo da ostanu na svom tronu.
Sušta suprotnost današnjem jeziku
Dragoljub Gaša Popović živeo je kao dete u zgradi preko puta gimnazije na ćošku sa Njegoševom.
Išao je u istu osnovnu školu u kojoj se 3. maja desio masakr, išli smo u isti razred u gimnaziji koja je dvorištima slepljena sa tom školom.
Istoriju je znao u prste, odgovarao je sigurno iznoseći enciklopedijski precizno podatke. Skromno se klonio sopstvenih analiza i tumačenja. Bio je jako dobar đak, iako je sa matematikom malo kuburio. Nikada ga nisam čula da je za bilo koga upotrebio neku prejaku reč. „Šešeljizam“ ga je isterao sa Pravnog fakulteta u Beogradu, ali nije uspeo da utera njihove prostakluke i agresiju u njegov naučni ili privatni jezik.
Sušta je to suprotnost od današnjeg jezika kojim nas čašćava vlast. Pljušte pogrde na one koji traže ostavku ministra unutrašnjih poslova. Nazivaju se lešinarima, hijenama… A Dušan Petričić, inspirisan ovim uvredama, naslikao je Aleksandra Vučića sa telom hijene kako viče narodu da su lešinari.
Ko je kriv, ko je odgovoran? Ko je ovo uradio od zemlje u kojoj se ne čuje dečiji hor u Sarajevu? Kad bi se bar taj hor češće čuo… ko zna?
Možda bi i deca znala nešto o tome kako je i zbog čega svuda u svetu Sarajevo proglašeno za grad heroj.
Država koja brani mural ratnom zločincu
Reality? Deca kopiraju realnost, reče jedan psiholog.
Branko Rosić, beogradski književnik, novinar, muzičar, po formalnom obrazovanju mašinski inženjer, podseća u Nedeljniku na naš „prvi reality“. Početkom ’90-ih, deset minuta posle onog čuvenog crtanog filma za decu, puštani su izveštaji sa fronta i slike raskomadanih tela, a da deca još nisu bila obukla ni pižamu.
O takvom realityju govori nekoliko putokaza na fasadama u Njegoševoj. Posle dve godine, onaj najveći koji ratnog zločinca, osuđenog za genocid, oslikava kao nenadmašnog heroja, konačno je prefabran. Aktivnom i mladom narodnom poslaniku Đorđu Miketiću sada prete preko društvenih mreža zato što je učestvovao u tom „izdajničkom činu“. Državi ne pada na pamet da ga brani.
Još pred izricanje pravosnažne presude za genocid Ratku Mladiću, Aleksandar Vučić najavio je da će to biti težak dan za Srbiju. Reč je o selektivnoj pravdi, reč je o osveti, o „presudi pravdi“, govorili su ljudi na najvišim funkcijama, poput Aleksandra Vulina.
Mnogo pre njega, Aleksandar Vučić kao najmlađi poslanik u Miloševićevoj skupštini, još ’90-ih je izgovorio da će „za svakog ubijenog Srbina stradati 100 muslimana“. Kasnije je prelepljivao naziv novobeogradskog bulevara – umesto da se zove po ubijenom premijeru Zoranu Đinđiću, on je hteo da mu nametne ime po ratnom zločincu Ratku Mladiću. I čovek sa takvom biografijom izabran je u Srbiji za predsednika.
Kako je škola postala ‘Srbija u malom’
Ko je dakle odgovoran za to što je škola postala „Srbija u malom“, kako je rekla majka jedne stradale devojčice? Da li je neko kriv što je falsifikovao diplomu ili što je jurcao ulicama u preskupom automobilu, pa se još hvalio da nema vozačku dozvolu?
Trebalo bi da nam posle svega bude jednostavno da odgovorimo na ova pitanja.
Na primer, Tamara Đermanović, bivša Ribnikarka, koja od 1991. godine živi u Barseloni, gde je i doktorirala, podsetila se u madridskom El Paisu koliko je njenih školskih prijatelja pohađalo „Vladislav Ribnikar“, tu vrhunsku državnu školu. Navodi i brojne komentare sa društvenih mreža i iz medija u kojima se za ovu tragediju u okrivljuje zapad, Amerikanci, ponegde čak i Rusi.
Njena doktorska teza nosi naslov „Odnos Rusije i zapada kroz Dostojevskog, zapisi iz podzemlja“. U Španiji je proglašena za najbolju knjigu o Dostojevskom pisanom na španskom jeziku. Ko bi mogao biti kompetentniji od ove bivše Ribnikarke?
U El Paisu Tamara zaključuje da nakon velikih tragedija „isplivaju predrasude koje zaslepljuju jedan narod ili pojedinačne ljude“ i da komentari „pokazuju nespremnost da se razmišlja o sopstvenoj odgovornosti, bilo individualnoj ili kolektivnoj“.
Nije prošlo ni 40 dana, nisu se sprali ni slojevi voska od sveća, neko opet preti, neko nam dojavljuje da su postavljene bombe u našim školama. Da li je to laž ili uzbuna?
Više od tri decenije prošlo je od početka ’90-ih. Mnogo je zločinaca promovisano u heroje. Moglo bi se čak reći da je srpski parlamentarizam tek u svojim prapočecima i da smo zapljusnuti agresivnom autokratijom.
Sve i da hoće, niko više ne može da pronađe pravdu u tim lavirintima o kojima tako mudro govori naš, a svetski, učeni Dragoljub Popović, nekadašnji Gaša ponikao iz naših škola.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Link