- Nakon dugotrajne borbe i patnje, Đorđe je uspeo da vrati svoju decu 2021. godine
- Đorđe je prošao kroz suđenja, uvrede, štrajk glađu, ali je na kraju uspeo da povrati roditeljsko pravo
Đorđe Joksimović se danas bori svim snagama da svojoj deci obezbedi bolju budućnost uprkos teškoj situaciji i nestabilnom zaposlenju. Nakon što su mu 2015. godine oduzete tri ćerke, pet puta je pešačio iz Kragujevca do Beograda apelujući na vlasti da mu vrate decu. Njegova strastvena borba i neizmerna ljubav prema porodici konačno su dale rezultate kada je vratio svoju decu 2021. godine.
Đorđe Joksimović je rekao da je bio spreman da izgubi život da bi ih vratio, insistirajući da život bez njih nema smisla. Sada, nakon mnogo borbi i poteškoća, Đorđe i njegova porodica pokušavaju da obnove svoj život.
“Nikada neću zaboraviti taj dan. Tog jutra kada sam ušao, doručkovali smo, supruga je skuvala kafu, a ja sam otišao u komšiluk na 100 metara od kuće da poprskam voće. Kad sam se vratio, prijatelj mi kaže da su mi deca pokupljena sa igrališta od strane policije i hitne pomoći. Odlazim u centar, on zatvoren, zatim odlazim u SUP. Najteži trenutak je taj kada su mi deca oduzeta, to mi je bilo najteže”, priseća se Đorđe Joksimović.
U borbu je krenuo sam
Porodično su živeli od 14.200 dinara socijalne pomoći, a nešto malo manje od 96 hiljada dinara država je dala hraniteljima da o njihovoj deci preuzmu brigu.
Supruga Jasmina je završila u psihijatrijskoj ustanovi, a Đorđe je u borbu krenuo sam.
“Cela priča je počela iz mesta Žgaljice. Deca su pokupljena sa igrališta koje je ovde napravljeno pored Žgaljičke reke. Odatle sam šest puta pešačio do Beograda, kretao sam iz Žgaljice da bih vratio svoju decu. Nažalost, to igralište je sada zaraslo u travu, ali sva priča je krenula baš sa tog igrališta. Decu sam vratio, hvala svim ljudima koji su mi pomogli”, kaže Đorđe i dodaje:
”Prvi put sam video svoje tri ćerke posle pet, šest dana, morali su tada da mi ih dovedu na kratko. Rekao sam im da će tata da bude uvek uz njih i da će da ih vrati, to sam im obećao istog momenta. Morao sam da stežem srce tada, da ne plačem, da budem jak pred decom. Deca su mi smeštena u Topolu u hraniteljsku porodicu, a supruga na psihijatriju, pa odatle u dom “Male pčelice” gde leže psihijatrijski bolesnici i ona je dan danas bez oporavka”, priča on.
“Supruga nije bila bolesna dok nisu decu oduzeli”
Tog 11. marta deca su sa majkom bila u parku i igrala se. Za sat i po vremena ostao je bez sve četiri. Niko nije razmišljao kakve će to posledice ostaviti po sve njih za čitav život.
“Ujutru je bila srećna i zadovoljna osoba, nije bila bolesna tog trenutka, 100 posto nije, ona je dobila napad kada su deca razdvojena od nje. Prvo što mi je rekla radnica Centra za socijalni rad Mirjana Hadžić bilo je – idi prvo obiđi suprugu da vidiš kako je ona. A ona je bila na psihijatriji vezana za krevet u besvesnom stanju”, seća se otac tri devojčice i nastavlja:
“Svaka majka pobesni u tom trenutku kad joj neko uzima decu i svaka bi tako pobesnela. Oni su to prikazali kao sliku koja odgovara psihijatrijskom slučaju. Mnogo je tu bilo nepravde, organizovane nepravde. To tvrdim. Deca znaju gde im je majka, lepo im je objašnjeno i znaju sve šta im je rađeno i šta se radi i dan danas”.
Šest i po godina otac je bio željan svoje dece
760 kilometara i šest i po godina – toliko je bilo dugačko i toliko je trajalo, suđenja, pretnje, uvrede, štrajk glađu, uslov za uslovom i nikad dovoljno i nikad dobro. Sve to vreme o njegovoj deci brinuli su drugi, srećom fini ljudi.
Dok je on spavao na pločniku ispred Vlade Srbije, Srbija i region su držali parole na kojima je pisalo da smo svi mi Đorđe. I kada je presuda o vraćanju roditeljskog prava došla u njegove ruke nije mogao da veruje u ono za šta se godinama zapravo borio. Čak ga i danas jedino zagrljaj njegove dece vraća u realnost.
“Sve mi je bilo zabranjeno, posete, bilo kakva priča. Centar je pravio razdor između mene i hranitelja. Međutim, ja sam ostao dostojan sebe i svoje dece, nikada ih nisam uvredio niti bih, zato smo ostali u lepim odnosima i dan-danas. Tu hraniteljicu moja deca s poštovanjem zovu mama. Dok sam živ, ja ću njih da cenim i poštujem, šest i po godina su oni čuvali moju decu. Pratio sam sve, svaku situaciju, bile su pedantne, obučene, svi znaju da sam 15 dana spavao u autu da bih video kako deca idu u školu, da bih video polazak Bebe u prvi razred”, rekao je Đorđe.
Odlazak kod predsednika Srbije
Đorđe je sve vreme imao ogromnu podršku naroda, a njegova životna priča i borba stigli su do najudaljenijih tačaka na planeti. Postao je i inspiracija za srpski film Srdana Golubovića “Otac”. Njegov cilj bio je da korak po korak od Kragujevca do Beograda i koliko god puta da treba ide sve dok ga i zvanično neko ne primi. Prvi put je bila ciča zima, poslednji put kad je išao pljuštala je kiša. Između prvog i poslednjeg išao je još četiri puta. Sve dok ga nije primio predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
“Ta slika dolaska kod predsednika mnogo menja sve. Videli su da nema sile te da ću ja da odustanem od moje dece. Predsednik me je primio i ja sam mu ispričao sve, mada je on već sve znao šta je i kakva je istina. Svu moju biografiju je imao, normalan čovek je video da se borim za svoju decu, da ne trazim ništa neostvarivo”
“Želim samo da izvedem svoju decu na pravi put”
Marija, Lara i Beba rodile su se 2010, 2011. i 2013. godine, odvojene su od roditelja kada su imale 5, 6 i 2 godine. Vraćene su svom ocu sa 11,12 i 8. U međuvremenu Đorđe je završio školu roditeljstva, a zvanično sa svojom decom imao je pravo da provodi dan i po svake nedelje.
“Ja sam normalno kupovao sve i pripremao za decu, sve da decu definitivno vratim. Bio sam svestan da decu moraju da mi vrate ili ću ja da izgubim život. Bio sam totalno uporan, jer meni život bez njih ne treba”, jasan je bio Đorđe, otac tri devojčice.
Oktobra 2021. godine sve se promenilo. Ono vreme između niko i nikada neće moći da im nadoknadi.
“Četiri dana nisam ni jeo ni pio vodu u Centru za socijalni rad, štrajkovao sam glađu kad sam prvi put krenuo za Beograd i stigao sam. Šest puta sam išao Kragujevac-Beograd, prvi put sam pešačio 16 i po sati, a zadnji put sam stigao do Mladenovca i tu su me pokupili. Za pravdu sam i sad spreman iz ovih stopa da pokažem šta je istina i šta je pravda”.
To što je molio, kumio, objašnjavao i prolio krv pešačeći ne žali, sve je učinio za svoju decu i zbog svoje dece. Međutim, sve što se dogodilo nije moglo da ne ostavi posledice. Đorđe danas svim silama pokušava da svoje tri ćerke izvede na pravi put, muči se, nema stalan posao, ali sve uspeva.
“Mene interesuje da budu zdrave i žive, da završe školu i da ostvarim cilj da decu izvedem iz ove zemlje da vide Ameriku ili Evropu. Meni je život mnogo težak, to sigurno ko me poznaje zna koliko šta radim i koliko se mučim. Hoću da napravim da imam više vremena da budem pored moje dece”, odlučan je Đorđe.
A deca, njima se već čini da su svi njihovi snovi ostvareni.
“Sve imamo i sve nam je tata obezbedio”, kažu tri devojčice u glas.
Podsetićemo vas još samo ovo – da bi vratio decu tražili su mu da uvede vodu u kuću i da sredi sobu, da kupi bojler i frižider, a on je na sve to sredio i dnevni boravak, kupio dva televizora i kompjuter.
Majka devojčica je posle psihijatrijske klinike smeštena u prihvatilište za odrasle i stare osobe, a Đorđe sa svoje tri ćerke do kraja godine ne planira više da živi u Srbiji.
