Dvadesettrogodišnji Dimitrije Mita Arsenijević je po završetku Geološko-rudarskog fakulteta u Beogradu odlučio da master studije nastavi u Rusiji na Gubkin univerzitetu. Završio je ovde smer geologija sa mineralogijom i nastavio na smeru eksploatacija, istraživanje strateški značajnih mineralnih resursa ili kraće mineralna ležišta. Akcenat je više na naučnim istraživanjima nego na pripremi za rad u firmama. Kada se upisao na geologiju, svi su bili iznenađeni, a upisao je, kako tvrdi, iz čiste
ljubavi, mada je mislio da posao nikada ne može dobiti u Srbiji.
– Tek po upisu sam saznao od svojih profesora da ćemo zarađivati ozbiljan novac, pošto geologa ima jako malo. U mojoj generaciji bilo nas je četrdesetak, a ja sam tek treći koji je diplomirao, priča Mita, dodajući da nisu razlog visoki kriterijumi profesora, nego naknadno shvatanje pojediniih da su promašili izbor za buduću profesiju.
A zašto je odabrao baš Moskvu od toliko univerziteta iz celog sveta koji su na raspolaganju dobrim studentima? Tragao je za univerzitetom koji nije previše skup za studenta, gde nisu velike stanarine u domovima poput onih u Engleskoj, a gledao je da novcem od stipendije može da pokrije dobar deo školovanja. U obzir su dolazili Grac (Austrija), jedan belgijski i par ruskih univerziteta, koji se bave geologijom.
– Rusi imaju najbolji sistem i najviše izdvajaju novca za istraživanja i zato su mi bili na prvom mestu. Nisam mislio da ću od njih da dobijem stipendiju, s obzirom da su veoma rigorozni, međutim prvi konkursi su bili na njihovim univerzitetima. Ništa nisam gubio i ako ne uspem, jer ostali kreću kasnije. Prošao sam prvi krug, onda sam pozvan na intervju i na kraju je bilo rangiranje. Nekim čudom našao sam se na četvrtom mestu, među nekoliko stotina kandidata, kaže Mita.
Tom visokom plasmanu doprineli su i drugi faktori. Dok su se mnoge njegove kolege fokusirale na „bubanje”, on je za vreme studija učestvovao na konferencijama, pisao naučne radove, bavio se vannastavnim aktivnostima, za koje je znao da mu kasnije mogu doneti bodove pri upisu na master.
Uglavnom, raspoređen je na glavni geološki fakultet u Moskvi i nije mu padalo na pamet da se prijavljuje za druge evropske univerzitete, jer moskovski definitivno ima najbolje rezultate u ovoj oblasti. Glavna prepreka bio je ruski jezik, koji nije znao ni da „bekne”. Zbog toga je pripremna godina bila obavezna za savladavanje jezika. U drugom semestru dobio je nove predmete – fiziku, hemiju i matematiku. Predavači lepo objašnjavaju gradivo tako da je i on, koji je, kako kaže, bio antitalenat
za fiziku i matematiku, sve razumeo na čistom ruskom. Na kraju je uspešno položio ispite iz svih predmeta.
Mita planira i doktorat, ali još nije odlučio na kom univerzitetu. Ukoliko mu Rusi ponude dobru temu, ne bi imao ništa protiv da ostane i dalje kod njih, mada će pokušati i negde u Evropi, kako bi imao raznovrsniji si-vi i više kontakata. Retki su, kaže, oni koji su završili fakultet na Balkanu, otišli na istok na magistraturu, a posle na zapadu završili treći deo studiranja.
– Takvi kontakti znače mnogo više nego i sama diploma. Džabe znanje, ako ne možeš da doprineseš efektivno i da se povežeš sa okruženjem, pa bio i najpametniji na svetu, kaže Dimitrije.
Kao da rata nema
U Rusiju je otišao u najgore vreme. Zvanično je 18. februara prošle godine saznao da je dobio stipendiju, a posle nedelju dana počeo je rat protiv Ukrajine. Pitao se da li je uopšte pametno da ide tamo.
– Pratio sam situaciju i video da nije toliko strašno koliko su o tome govorili oni koji su Rusiji uveli sankcije. Otišao sam i nisam se pokajao, ali sam rekao sebi – napustiću Rusiju onog momenta kada ne budem mogao da pratim nastavu po protokolu, ako uopšte dođe do toga. Verujem da bi oni samo prebacili nastavu negde drugde, ili prešli na onlajn, pa bih mogao da slušam predavanja i kod kuće, priča Mita.
Da nema bilborda s pozivom za regrutaciju, ne bi se ni znalo da je zemlja u ratu. Život u Moskvi se normalno odvija, kaže Mita.
Zgusnut raspored predavanja i malo slobodnog vremena, nije ga omelo da i u ovim okolnostima istražuje grad sa bogatim kulturno-istorijskim nasleđem i analizira prednosti i mane života na evroazijskom kontinentu. Prvo je zapazio da je život u Moskvi skup. Od Rusa je dobio stipendiju od 2.500 rubalja (oko 2.700 dinara mesečno), što je jako malo, ali uz to ima besplatnu školarinu i smeštaj.
Međutim, Mita ima i jednu stipendiju iz Srbije, ima podršku porodice, što mu je dovoljno za život.
Međutim, učešće na konferencijama, pisanje radova utiče dodatno na visinu stipendije koja se sa 2.500 rubalja penje na oko 30.000, s tim što bi Mita na to imao pravo tek od ove godine. Čak i ukoliko bi pevao u horu ili bio angažovan u nekoj sekciji to sve drastično uvećavaja iznos. Rusi, zapravo podstiču i nagrađuju svaki trud studenata i stranih i domaćih.
Profesori prate studente, njihov rad i trud, prisustvo na predavanjima, intersovanje i na završnom ispitu može se desiti da mu postave samo jedno pitanje, jer već imaju predstavu o njegovom znanju i zalaganju. Naročito vrednuju učenje gradiva sa razumevanjem.
– Rusi mnogo vole da daju seminarske radove i većina ima po tri-četiri rada iz predmeta po semestru. Recimo, moj stariji kolega koji je završio prvu godinu na Gubkinu morao je da opiše svako naftno polje koje se eksploatiše u celoj Rusiji, što nije ni mala brojka, ni mali posao. Profesor ga neće pitati za svaki lokalitet, ali će preko tih radova znati koliko je student ovladao materijom, objašnjava Dimitrije.
Uređenost i bezbednost na nivou
Mita, inače, nikada ranije nije kročio na tlo Rusije, sve što je znao o njoj bilo je iz knjiga i medija. Začudilo ga je ogromno prostranstvo, kao i specifična arhitektura. Veliki gradovi su na nivou evropskih i u njima živi najveći procenat populacije, ali imaju i one poput našeg Beograda. Najnapredniji gradovi nisu ni Moskva ni Sankt Peterburg, već oni u podnožiju Urala koji izgledaju kao Dubai (tehnološki centri kojima sem Rusa niko i ne zna imena) i u Sibiru, gde su nalazišta nafte,
gasa i drugih ruda. Nemaju sela – odavno su odumrla, pa, tako na primer, dva mesta deli hiljade kilometara praznog prostora u Sibiru.
– Oni su se stvarno potrudili da očuvaju širi centar Moskve sa starim zgradama iz perioda carstva. Ima dosta zgrada i iz komunističkog perioda, iako Rusi ne vole taj deo svoje istorije, ne uništavaju objekte iz tog vremena. Recimo, na ulasku u metro stoji džinovski mozaik Staljina, metroi su puni komunističkih simbola, koje bi bilo greh ukloniti jer su umetnička dela i njihova baština, objašnjava Mita.
Po njegovim rečima, trude se da sve što je sagrađeno bilo kada izgleda kao da tu i pripada. Imaju i nebodere koji liče na njujorške, ali imaju i neki šmek koji menja samu sliku. U suštini, Moskva je lep grad, koji u slobodno vreme Mita obilazi nasumično izlazeći na stanicama metroa, ali ni za 15 godina, kaže, ne može cela Moskva da se obiđe, koliko toga ima da se vidi.
-Besprekorno su čisti, čiste su zelene površine, kojih ima puno. Čak i kad opadne lišće u jesen, uveče ga vidite, ujutru nema ni jednog listića, jednostavno takvi su. Parkovi su im veličine gradova u Srbiji. Čovek se na tolikom prostranstvu oseti malim, priča Mita.
Ono što mu baš nije „leglo” je hrana. U šali kaže da se Rusi plaše soli i masnog. Stavljaju peršun i ruzmarin u svako jelo. Jedu dosta ribe, pirinča, čorbe i svežeg mesa. Imaju beli sir kao mi, ali ga ne sole u pripremi, tako da većina stranih studenata jede po našim restoranima, poput poznatog „Damila”, gde se održavaju sve elike manifestacije vezane za Srbiju. Gazdarica je Ranka, koju zovu majka Tereza.
– Ona je za vreme korone i kada je krenuo rat sa Ukrajinom rekla našim studentima da slobodno dođu i da ništa ne moraju da plaćaju, samo da ponesu studentsku karticu, kaže Mita.
Njegov utisak je da Rusi generalno vole Srbe. Većina zna da smo bili saveznici u ratu, mada ima i onih koji nikada nisu čuli za Srbiju.
– Njihov glavni problem je korupcija i sve kod njih može da se reši sa određenom količinom para i da se dogovori. Tačno se zna ako ti nešto treba kako može da se završi, samo se spremi novac. Zna se koliko košta svaka usluga. Ako treba nekoga da prošvercujemo u dom to košta hiljadu rubalja i flaša votke čuvaru, kaže Mita.
Ono što studente pored učenja najviše zanima je i noćni život. Mita se prvo družio samo sa našima, a tek kasnije, kada je savladao jezik i sa Rusima. Oni su vrlo nepoverljivi, zatvoreni, hladni ljudi, gledaju svoja posla i ne govore o politici, ali politiku redovno prate i zanima ih šta drugi javljaju. Ne može se reći da nisu druželjubivi, nego imaju mnogo zidova ispred sebe koje treba probiti. Sa njima igra stoni tenis i obara ruku, što su njihovi „nacionalni sportovi”, u čemu su dobri.
Studenti sa Balkana se skupljaju i u arapskom restoranu „Cezar”, blizu doma. Tu imaju najveću slobodu, sami puštaju muziku koju žele i niko se nikada nije sukobio.
Izvor: Link
