Iako je samo pre nepune tri godine bilo na ivici gašenja preduzeće „Šumadija DOO”, poznatije po skraćenici DES, uspelo je da opstane i tako pruži mogućnost desetinama osoba sa invaliditetom da rade i kroz rad održavaju svoje zdravlje, ali i da zarade za svoju i egzistenciju porodice.
Grad Kragujevac uložio je u ovo državno preduzeće 70 miliona dinara, da bi bili vraćeni dugovi dobavljačima i isplaćene zaostale zarade, pa je tako preuzeo većinsko vlasništvo nad firmom kojoj je tako omogućeno dalje postojanje. Danas ovde radi 36 lica sa prvim i drugim stepenom invalidnosti i 25 radnika iz kategorije zdravih lica.
Jasmina Mihajlović, direktorka preduzeća od 2018. godine, od kada je grad preuzeo vlasništvo i upravljanje, kaže da odnos broja osoba sa invaliditetom i ostalih zaposlenih uvek mora da bude 50 i više posto u korist osoba sa invaliditetom, da bi se zadržao stastus „zaštitne radionice”, odnosno da je firma namenjena za profesionalnu rehabilitaciju osoba sa invaliditetom. Takav status imala je od osnivanja pre 64 godine.
Bavili se obućom, cvećem…
Ovo preduzeće bavilo se od početka raznim delatnostima primerenijim radnicima oštećenog zdravlja, sa urođenim ili stečenim nedostacima. Na početku je proizvodilo obuću, pa potom i cveće. Poslovi su se menjali, ali je polako počela da preovlađuje obrada metala i izrada raznih proizvoda od ovog materijala, sa manjim nivoom obrade.
Ta delatnost je mnogo zahtevnija za osobe sa invaliditetom. Zato je svaki zaposleni iz te kategorije na mestu pomoćnog radnika i radi zajedno sa majstorom koji ima ulogu instruktora, što znači da mu pomaže i nadzire ga da se ne povredi.
“Rad u preduzeću našim zaposlenima iz grupe OSI (osobe sa invaliditetom) veoma mnogo znači. Često je to radno angažovanje važnije od same zarade, jer se osećaju ravnopravnim članovima društva, što i jeste ideja i namena ovakvih firmi. Pogotovo je važno što je dolazak na posao za većinu njih jedini vid društvenog života jer nemaju prijatelje, niti krug ljudi sa kojima se sastaju i bili bi potpuno usamljeni i izolovani”, kaže direktorka Mihajlović.
Iskustvo Borka Radovanovića to potvrđuje. On je iz grupe radnika OSI sa drugim stepenom invalidnosti i već 25 godina radi na poslovima bravara – limara. Za to se u ovoj firmi i obučavao i nikada je nije napuštao. Zadovoljan je što je preduzeće opstalo jer ne zna da li bi uspeo da nađe drugi posao.
Odnosom sa kolegama, bez obzira da li su oštećenog zdravlja ili ne, veoma je zadovoljan, kaže da se dogovaraju oko posla i pomažu jedni drugima. Borko živi sam. Plata mu mnogo znači za opstanak.
Direktorka Jasmina Mihajlović kaže da je briga o radnicima iz grupe OSI kompletna i ne odnosi se samo na radno vreme provedeno u preduzeću. Ovde ima radnika iz svih kategorija oštećenog zdravlja, od lica slabijeg sluha, vida, telesnih oštećenja, do onih ometenih u mentalnom razvoju.
Postoji u firmi posebna služba u kojoj su socijalni radnik i psiholog i ona je stalno angažovana. Ove radnike treba pratiti kad se pojavi problem, proveriti da li mogu da plate račune, da li im deca pohašaju školu, koliko su zaduženi kreditom. Uvek treba reagovati na vreme, videti da li su došli kući posle smene. To je veliko angažovanje i zato ovo specifično preduzeće i posluje kao jedna porodica. Bilo je ranije faza kada nije tako bilo, kaže direktorka, pa su pojedini zloupotrebljavali
kolege sa mentalnim smetnjama i uzimali im deo plate pod izgovorom da je to pozajmica. Takvih zloupotreba više nema.
Otkaz posle infarkta
Sudbine radnika iz grupe OSI su vrlo različite, ali ih spaja jedno – narušeno zdravlje. Tako je Radiša Stevanović, bravar i limar, sa navršenih pedeset i nešto godina došao i zaposlio se ovde. Zadovoljan je jer je u tim godinama našao posao, što je jako teško, plus što je zbog posledica preležanog infarkta dobio status invalida prvog stepena, a posle toga i otkaz u privatnoj firmi gde je radio. Nisu hteli da zadrže radnika invalida. Ovaj slučaj je specifičan, ali možda ne toliko koliko
mislimo.
“Meni je mnogo značilo što sam u ovim godinama dobio posao i priliku da radim i što sam prihvaćen od kolega. Sarađujem i sa onima koji su zdravi i sa kolegama invalidima, kao što sam ja. Meni je najvažnije što imam priliku da radim, jer se psihički osećam mnogo lakše, a plata mi nije u prvom planu jer mi je porodica materijalno obezbeđena”, kaže Radiša.
Više sreće sa privatnikom kod kojeg je radio nije imao ni Ljubodrag Pavlović koji je ovde od nedavno zaposlen i to u svojoj 60. godini. Njegov „gazda” je, kako kaže, bio dobar čovek i ne bi ga otpustio iako Ljubodrag vidi samo 40 posto, ali je firma propala i morao je da je zatvori. Zato je Ljubodrag dolazio ovde da se raspituje za posao i primljen je.
“Po zanimanju sam trgovac i radio sam u „Moravi” u Lapovu, a potom držao privatnu prodavnicu ovde u bivšoj Ulici Dušana Dugalića. Nije mogla da opstane, pa sam je zatvorio. Potom sam radio dve tri godine javne radove, a onda otišao kod privatnika, gde sam usavršio bravarski zanat. Kada je on zatvorio firmu primili su me ovde i to mi mnogo znači, pre svega psihološki. Ne gleda te društvo isto kad si zaposlen i kad nisi. Ovde sam odlično primljen, odnosi su drugarski i kolegijalni i žao mi je
što se od početka nisam bavio bravarskim zanatom, jer danas u trgovini može da se radi i sa osnovnom školom”, kaže Ljubodrag.
Direktorka Jasmina Mihajlović kaže da su imali plan u momentu kada je grad preuzeo preduzeće da prime mnogo više lica iz grupa OSI, ali nisu u planiranoj meri ispunili taj plan jer su primat u ovom momentu dali unapređenju opreme i mašina koje su bile zastarele. Njihov glavni problem nije kvalitet, već sporost u proizvodnji zbog samog karaktera preduzeća.
“Mi smo onaj sledeći korak koji dolazi posle inkluzivnog obrazovanja, gde svršeni srednjoškolci iz grupe OSI treba da dođu negde da rade. Mi smo jedni od tih, ali moramo da stvorimo uslove nabavkom opreme i proširenjem proizvodog programa. Planiram da se povežem sa srednjim zanatskim školama i da ovde njihovi đaci izvode praksu. Kod nas se radi hladno cinkovanje, galvanizacija, farbanje metala, kao i bravarski i limarski poslovi, za to smo sertifikovani. Tako ćemo stvarati uslove za buduće
zapošljavanje”, kaže direktorka.
Proizvodni program se najviše sastoji od izrade parkovskog mobilijara, klupa i dečjih igrališta, kao i metalnih ograda, koje se dosta naručuju. Poslovi se dobijaju preko takozvanih „zaštićenih nabavki”, gde lokalne samouprave pozivaju samo zaštitne radionice da se jave. Tako se dosta poslova dobije u Kragujevcu, ali i okolnim opštinama.
Pri svemu tome u pokušajima da se mašinski park modernizuje mora da se vodi računa o dobrobiti zaposlenih OSI. Koliko njima znači posao ovde govori i primer Miroslava Matovića, invalida prve kategorije, koji u „Šumadiji” radi 17 godina. To mu je prvo i jedino radno mesto i tu se i okvalifikovao za posao bravara, kao svršeni osnovac. Potom je radio i kao farbar, a i sada radi taj posao.
On je toliko vezan za ovo preduzeće da mu nije teško da posle radnog vremena ostane i pokosi krug ili se uključi da pomogne gde treba.
NOVI PROGRAM: Tartan u rolnama
„Šumadija” je uz pooć grada uspela nedavno da nabavi mašinu za izradu tartan podloge, koja se koristi za atletske terene. Ovo je za firmu veoma bitno ulaganje jer je po novom propisu obavezno na dečjim igralištima postavljati ovu podlogu umesto trave, zbog ublažavanja padova.
Tako će „Šumadija” od sada biti konkurentija i sa ovim proizvodom, a prva rolna tartana ovih dana je sišla sa trake. Direktorka Jasmina Mihajlović kaže da će puštanje ove mašine u puni pogon otvoriti prostor za zapošljavanje dva radnika iz kategorije OSI.
Izvor: Link