Kreatorka u carstvu slatkiša
Dragana Tanasković, diplomirana inženjerka mađinstva, koja je napustila svoj posao i struku i otvorila firmu za proizvodnju ukrasa za torte i kolače „DT ART”, tipičan je primer osobe iz naše narodne izreke – sam kovač svoje sreće. Rizikovala je komfor i udobnost koji joj je nudio „ušuškan” državni, činovnički posao, i to rukovodeći, i upustila se u „avanturu” u najgorem mogućem momentu za samostalno nastupanje na klimavom domaćem tržištu. Uspela je da razvije nobičan biznis i
unovči svoj hobi, uprkos svim poteškoćama sa kojima se susretala, pre svega oko naplate robe. Nije to bio ni malo lak put za jednu damu, ali se isplatilo. Sačuvala je obraz i dostojanstvo i uspela u samostalnom kreiranom biznisu, koji samo na prvi pogled ne deluje kao posao na kome može da se zaradi.
Slikarstvo i vajarstvo iznad mašinstva
“Oduvek sam imala sklonosti ka slikarstvu i vajarstvu, čak i književnosti, ali s obzirom da tih fakulteta nije bilo u Kragujevcu nakon završene Kragujevačke gimnazije, izbor je pao na Mašinski fakultet. Nakon završenih studija u roku, zaposlila sam se u fabrici automobila „Zastava” kao njihov stipendista. Brzo sam napredovala i sa samo pet godina staža, u tridesetoj godini života, postala direktor jednog od sektora. Paralelno sa tim radila sam i na uvođenju Sistema kvaliteta JUS ISO
9001. Bila sam aktivna i u drugim udruženjima: sekretarka Društva inženjera i tehničara, predsednica Aktiva žena, članica skupštine KUD-a Zastava”, pobraja Dragana Tanasković.
Dobila je ponudu iz Saveznog Zavoda za standardizaciju da pređe da radi za njih, ali njena procena bila je da sa ponuđenom platom ne bi kao podstanar mogla da opstane u Beogradu. Zato je i ostala u „Zastavi”.
Bile su to teške devedesete, praćenje sankcijama, platom od desetak maraka i pritom stagnacija privrede, pa samim tim i „Zastave”. Bez obzira na to, Dragana je pokušala da radi na svom usavršavanju.
“Upisala sam postdiplomske studije na Ekonomskom fakultetu, jer sam smatrala da mi nedostaju znanja iz oblasti ekonomije. Ali, što sam više napredovala u struci, sve više sam se udaljavala od svojih talenata, snova i svog suštinskog bića. A onda je došla 1999. godina i bombardovanje. Jedan od ciljeva bila je „Zastava”. Gigant je razoren, pogođeni su i trafoi iz kojih se u Lepenicu izlilo trafo-ulje (piralen) koje je izazvalo ekološku katastrofu. Tokom bombardovanja sam shvatila da sam mogla
postati žrtva jedne od brojnih bombi, a da pre toga nisam ispoljila svoje talente. Bio bi to promašen život”, kaže Dragana i nastavlja svoju priču:
“Tog leta sam otišla na more da režem profile turistima. Dakle, ne portrete, nego profile. Za to je trebalo puno koncentracije, sigurna ruka i mnogo talenta. Osećala sam da sam prava osoba na pravom mestu, jer konačno radim nešto što volim i što me ispunjava. Po povratku na posao teško je bilo gledati slike razrušene fabrike, koju smo, kao staru damu šminkali i doteravali da bismo dobili, tada važan, sertifikat JUS ISO 9001. Uzalud, nema više ni fabrike, a kamoli sertifikata”, seća se glavna
junakinja ove priče sa setom.
Sve vreme Dragana je iz hobija pravila lepe stvari – fantastične i nesvakidašnje figurice, duboreze… i prodavala ih po, tada popularnim, poklon šopovima. Jednog dana ju je komšinica zamolila da joj napravi figurice od šećera za sinovljev rođendan i tako je sve počelo.
“Presudni momenat kada sam odlučila da napustim „Zastavu” bio je 2001. godine, kada je trebalo da napravim spiskove sa viškom radnika u svom sektoru, koji bi bili otpušteni s posla. Za mene je to bilo neprihvatljivo. Na spisak sam stavila sebe i predala predpostavljenima”, kaže Dragana.
Smatrala je to moralnim činom, jer je na čelo sektora Unutrašnji transport (upravljanje ambalažom) došla upravo na predlog tih istih radnika. To je za nju bila presudna prekretnica.
Posle pet godina direktorovanja, sa svega tridest godina života, našla se na ZZO, ali su joj ta primanja jedva pokrivala troškove skromnog privatnog stanovanja. Ubrzo je svoj hobi – pravljenje figurica najpre od gipsa, pa od šećera, pretvorila u glavno zanimanje. I vremenom postala lider u ovoj oblasti.
“Moj hobi, izrada figurica, postaje moj osnovni posao. Bilo je neizvesno da li ću moći od njega da živim. U početku sam radila sama, pravila sam figurice, pakovala ih u kutije i nosila u prodavnice rinfuzne robe da ih prodam. Često i autobusom.
Posao se postepeno širio, tako da sam 2004. godine registrovala svoju firmu „DT ART”, za umetničku izradu ukrasa za torte i kolače. Zakupila sam poslovni prostor i ubrzo ga ispunila junacima iz crtanih filmova, raznim životinjicama i dekoracijama”, kaže Dragana.
Rast firme uz dotacije
Onda je zaposlila jednu radnicu, pa drugu i tako redom. Zakupila je veći prostor, osmislila više proizvoda, širila i tržište, i asortiman proizvoda. Posao je išao uzlaznom putanjom, da bi konačno 2012. godine kupila svoj poslovni prostor u Ulici Crveno brarjače, uz pomoć kredita dobijenog od „Sberbanke”, kojoj je, kaže, veoma zahvalna.
Prostor za proizvodnju ukrasa za torte i kolače je adaptiran i u potpunosti opremljen u skladu sa principima HACCR standarda. Za standardizaciju je imala podršku Evropske banke za obnovu i razvoj koja je finansijski podržala izradu dokumentacije i obuku za primenu standardizacije.
“U početku je bilo teško, jer stvorite firmu od kilograma ratluka, kilograma šećera i kesice prehrambene bojke. Nemate ni asortiman, ni tržište, ne poznajete zahteve kupaca, ali me nije napuštao entuzijazam i optimizam”, objašnjava Dragana.
Kaže da su njena početna ulaganja bila – talenat, kreativnost, ideje, hrabrost, rad i sposobnost da se preuzme rizik.
“Bezuslovno sam verovala u sebe i svoj uspeh, a bilo je i dosta znakova koji su mi ukazivali da sam na pravom putu. Imala sam i najveću pomoć koju jedan čovek može da ima – Božju pomoć”.
Danas „DT ART” ima u svom asortimanu oko pet stotina vrsta ukrasa za torte i kolače, pokriva veći deo tržišta Srbije, svaj poslovni prostor u kome se proizvodnja odvija u skadu sa HASARR- om, nophodne alate i opremu…
“Na putu razvoja dobro dođu sve pogodnosti koje možete da koristite, kao što su krediti sa povoljnim kamatnim stopama, donacije i subvencije koje odobrava grad za prijem radnika preko Nacionane službe zapošljavanja. Više puta sam koristila takve programe”, objašnjava sagovornica.
U Draganinom poslu najteže je išla naplata robe, jer su se mnoge male radnje zatvarale, dolaskom velikih firmii, pa je bilo teško išta naplatiti od njih, ponekada i povratiti svoju robu.
Njena iskustva mogu biti dragocena za sve one koji imaju dileme da li započeti samostalni preduzretnički posao u ovom, takođe neizvesnom privrednom abijentu ili ne.
“Za mene je ovo najlepši posao na svetu jer mi omogućava da ispoljim svoju kreativnost i talenat, da utičem na sopstveni uspeh, da obezbedim egzistenciju sebi i svojim zaposlenima. A kao rezultat svega toga, da doprinesem tome da naša deca imaju najlepše torte na svetu. Ima li veće motivacije? Ponekad se zapitam da li sam morala da prođem čitav ovaj put da bih na kraju radila posao koji volim. Trebalo je odbaciti diplomu i posao diplomiranog mašinskog inženjera i krenuti sasvim drugim putem.
Mnogi su u tome videli moj pad, ali ja sam verovala da je to pravi put i bila sam u pravu”, zaključuje Dragana, dodajući da se nije uplašila neuspeha, niti su je obeshrabrile priče tipa: zar diplomirani mašinski inženjer, pa još i direktor, da pravi figurice.
Dragana na kraju želi i da preporuči svima da biraju zanimanja u skladu sa svojim talentima i sklonostima, da veruju u sebe i svoje snove, da se napajaju izvorima energije koje daju optimizam i entuzijazam. Jedino tako uspeh neće izostati.
Izvor: Link