Božidara Arsića (68), vlasnika zanatske četkarske radnje „Arbo”, koja je od skoro preseljena na novu adresu – u Ulicu Kneza Mihaila 188, nije zaustavio ni ubrzani tehnološki razvoj, niti ino konkurencija koja može da naštancuje na hiljade proizvoda u minutu. Još odoleva njegova manuelna proizvodnja različitih vrsta četki koje imaju najveću primenu u domaćinstvima, a nešto manje u industriji.
Promenilo se dosta toga od momenta kada je usavršavao zanat – tehnologija, sirovine, prirodni materijali zamenjeni su veštačkim. Došao je i uvoz, velike serije iz Kine, a promenile su se i neke životne navike ljudi, pa samim tim i potrebe, tako da na zalihama danas ima i onih četki koje gotovo više niko ne traži, poput onih od prirodne dlake jazavca za lakiranje parketa i nanošenje bitumena.
Oduvek su najbolje išle takozvane „ribaće četke”, sa drvenim rukohvatom i žutim vlaknima, izdržljive, grube, za ribanje podova i tepiha, sa ili bez drvene drške, koje se mogu videti i danas u rafovima pojedinih prodavnica u gradu. Ona je zaštitni znak ove radionice kao i pčelarska četka koja se izvozila po 15.000 komada godišnje.
Radiću dok sam živ
Arsić iza sebe ima tradiciju dugu 32 godine, odavno je jedini profesionalni četkar u gradu, pa i širem regionu, koga nema ko da nasledi. U porodici su svi otišli nekim drugim putem. Pokušao je i da proda proizvodnju, ali to teško ide, nema zainteresovanih kupaca, i kada bude odlučio da stavi katanac na radnju to će označiti kraj četkarskog zanata na ovim prostorima. Obećava da će raditi dok je živ.
– Posao je kreativan. Kad napravim novu četku imam neko posebno zadovoljstvo što je to mojih ruku delo. Nažalost, ne ceni se više ručni rad koliko se o tome govori i nema neku posebnu vrednost, jer posao završava i kineska stvar. Ima vrednost, recimo, berberska pajalica. I sada kada se otvaraju frizerske radnje oni dolaze da kupe, baš zato što je to ručni rad, ali to je toliko malo, gotovo zanemarljivo, objašnjava Arsić.
Koliko je potrebno vremena za izradu jedne četke, zavisi od njene veličine i broja rupa, više rupa zahteva i više vremena. Drugi činilac je vrsta materijala od kojeg se izrađuju, pa može dnevno da se napravi prosečno od 100 do 300 četki. Sirovina koja se koristi zavisi od namene. Recimo, za izradu prave četkice za brijanje – dlaka od jazavca, koja se danas uvozi iz Kine. Četke za krečenje su se pravile od konjskog repa i grive, a prava četkica za šminkanje od veveričijeg repa i kozje
dlake.
I danas se tako radi, ali su ti prirodni materijali jako poskupeli i više se radi od plastike – polipropilena i PET-a. Drvo kao osnova ostalo je i dalje da se koristi, mada i tu ima dosta plastike. Od ovog posla moglo je fino da se živi, jer da je bilo suprotno ne bi glavni junak ove priče napustio dobro plaćen državni posao i tek tako ’91. prešao u privatnike. I danas može pristojno da se živi od četkarstva i od te male proizvodnje. Tržište postoji, može i da se širi.
Kad je napustio državnu službu zbog pravljenja četki imao je podršku porodice, ali ne i bliže okoline. Neki su pitali šta mu to treba – da pravi četke… Ali ga to nije poljuljalo.
– Biti u privatnom poslu je veliki uspeh, a ostati u proizvodnji je mnogo više od tog uspeha, kaže Arsić, dodajući da ima sertifikat Ministarstva industrije da je to stari zanat. Postoji i neka nalepnica koju može da lepi na svoje proizvode, koja svedoči o ručnoj izradi i starom zanatu, ali to ne radi.
Nekada je bio i izvoznik, to je i danas, ali uglavnom za četku za skidanje pčela sa saća sa finim vlaknima. Izvozio je oko 15.000 godišnje. Velika je potražnja i danas za njom u regionu. Posla ima, ali niko se ne interesuje za ovaj zanat. Za ovaj posao ipak su potrebni spretni prsti i osećaj za manuelni rad, koji je on nasledio od pokojnog oca Steve, koji je bio po zanimanju stolar. Dobar majstor, radio je kao građansko lice kod vojske.
– Imao je isti problem, kao i ja sada sa ručnim radom u vremenu industrijalizacije. Nije mogao ništa da uradi, kaže Arsić, koji je jednog trenutka poželeo da „pobegne” od četkarstva u trgovinu.
Otvorio je i radnju, ali nije se mnogo ovajdio i ponovo je prigrlio proizvodnju četki. Njegova zanatska radnja promenila je više adresa, a ova na kojoj je sada je dvanaesta po redu. Uvek je bio u zakupljenom prostoru. Nikada radnja nije prerasla u preduzeće iako je imala uslova za to. Najbliži tome „Arbo” je bio kada je imao zakupljen poslovni prostor u Grošnici, u nekadašnjem „Ortoteksu”, sa 19 angažovanih radnika i više proizvodnih celina.
– Da bi se zaokružio proces proizvodnje morao sam da napravim stolarsku radionicu, plastičarsku i mašinsku. Ni tada nije bilo majstora, a sada ih tek nema. Knjiga je pala na jedno slovo, s obzirom da sam u međuvremenu otišao u penziju, pa ovo sada radim da imam neku zanimaciju, kao što neki vole da idu na pecanje, kaže Arsić.
Odluka za kafanskim stolom
U posao sa četkama Arsić je ušao sasvim slučajno. Za vreme jednog ručka u Nišu sa tadašnjim kolegama izrazio je želju da radi još nešto uzgred, ali da ne zna šta konkretno. I tako reč po reč, jedan Nišlija mu je predložio posao sa četkama.
– Radio sam u beogradskoj „Agroopremi”, ali ovde u Kragujevcu u predstavništvu, i počnem od jednog Slovenca sve više da kupujem četkarsku robu i da je dalje distribuiram. Vidim da tu ima posla. Upoznam jednog čika Dragana iz Zemun polja koji je bio majstor četkar i dovedem ga u Kragujevac na godinu dana da bih od njega naučio zanat. Iskrsne mi jedna ručna mašina povoljno, kupim je i tako to krene dalje. I danas na njoj radim, objašnjava Arsić svoje početke.
Sve što je radio nekada radi i sada. Akcenat je stavio na četke za široku potrošnju – za održavanje higijene, čišćenje obuće, pranje flaša, za industriju. To su mahom neke četkice za pranje epruveta, kanila, ima dosta toga što se radi namenski po crtežu i uzorku – ali su serije jako male i velikim proizvođačima se ne isplati da rade. A ti veliki uglavnom sve uvoze iz Kine. Oni imaju cenu koja je jako niska, što četkari u Srbiji ne mogu da izdrže. Dakle, što se velikima ne isplati da uvezu,
prepuštaju malim proizvođačima. Njih ne zanima lagerovanje robe na zalihama, i eto šanse.
– Kinezi traže uglavnom samo velike serije da bi cena bila manja, a ovo su serije do 3.000 komada, što se uvoznicima jednostavno ne isplati zbog daleko viših cena, kaže Arsić.
Kada je počinjao da radi bilo je preko 100 četkara u dražavi, od toga šest-sedam državnih četkarnica. Njih više nema, jednu u Bečeju je kupio privatnik i zapošljava osamdesetak radnika, on je i najveći domaći proizvođač. Koliko mu je poznato u Srbiji je ostalo još samo četvoro-petoro njih, a u Kragujevcu samo on. Bila je, napominje, samo još jedna mala četkarnica u Vojnoj fabrici koja je pravila isključivo četke za čišćenje oružja. Inače, u Kragujevcu nikada nije postojao neki drugi četkar,
kaže Arsić.
Dok su vlasnici živi živeće i ovaj zanat, posle njih sve odlazi u istoriju jer niko neće da nastavi posao. Od naslednika kasnije četkari kupuju zaostali repromaterijal ili možda opremu. S obzirom da Arsić više ne namerava da zanavlja opremu, zadržao se samo na onome što ima. Doduše, interesovao se ranije i za novitete. Posetio je najveći sajam četkarstva koji se održava u nemačkom gradu Frajburgu. Specijalizovani su za mašine i opremu, alate i repromaterijal. Četkarski esnaf u Nemačkoj izdaje
svoj časopis u kome promovišu novitete i otuda je doneo jedan primerak, jer ovde je to nepojmljivo.
Arsić sada kupuje plastiku od domaćih proizvođača, drvo takođe, ali problem je što je samo jedan čovek u Srbiji proizvođač za četkarsku industriju i on ne može da postigne da sve to napravi, a postoje i problemi oko nabavke kvalitetnog drveta.
Arsićev najveći kupac je beogradska firma „TPS”, sa „Beorolom” je radio mnogo, nekih 20 godina, ali je morao da prekine saradnju zato što ne može da postigne njihovu potražnju, a ovde u Kragujevcu jedan veliki domaći trgovinski lanac je veliki kupac i po koja prodavnica boje i lakova. Prodaje na malo gotovo i da nema.
Inače, Božidar Arsić je skroman čovek. Supruga Violeta je lekar, a kćerka Iva ima 29 godina i završila je stomatologiju. Trenutno se nalazi se na specijalizaciji za paradentologiju u Beogradu.
Izvor: Link
