Majstor precizne mehanike navršava 88 godina života i sedamdeset godina radnog veka. Trenutno se bavi samo popravkom šivaćih mašina „bagat”, a nekada je popravljao i računarske mašine, fotokopire, digitrone i razne druge sitne uređaje.
Živorad Mitrović rođen je 1936. godine, a poreklom je iz sela Petrovac. Živi sa suprugom Smiljom Bošnjak sa kojom je 42 godine u braku, ima dva sina i ćerku, četiri unučeta i dva praunučeta.
Iako je bio „seljačko” dete, pohađao je trogodišnji smer u Kragujevačkoj gimnaziji i po maturiranju 1950. godine opredelio se za zanat. Bez obzira što, kako kaže, „nije bio neki đak”, završio je gimnaziju u roku, ali mehanika ga je oduvek privlačila. Na nagovor rođaka, koji je bio predsednik sindikata u Kragujevcu, odlučio je da uči zanat precizne mehanike u tadašnjoj Ulici maršala Tita 75 (Glavna ulica) kod starog preciznog mehaničara pokojnog Branka Simića. Zanat je trajao tri godine, a po
dobijanju diplome ostao je da radi kod ovog majstora sve do 1959. godine, dok nije otišao u vojsku.
Seća se da je vojni rok služio 24 meseca kao vozač auto-jedinice u Soplju i da je kasnije premešten u Prištinu, gde je vozio generala Nikolu Božovića. General je bio zaslužan za nastavak Žikine karijere, jer se po njegovoj preporuci zaposlio u preduzeću „Teleoptik” u Zemunu.
Po povratku iz vojske, vratio se u rodni Petrovac i u dogovoru sa roditeljima odlučio je da pođe u Beograd i zaposli se u „Teleoptiku”. Pošto je njegovo primarno interesovanje popravka pisaćih i računskih mašina, fotokopira i drugih uređaja precizne mehanike, u ovoj firmi je proveo samo nekoliko godina, jer mu posao nije odgovarao.
Zatim je prešao u firmu za popravku šivaćih mašina, ali osećao je da njegovi kapaciteti mogu da budu znatno viši, pa je napustio i ovu firmu. Ovaj period radnog života obeležen je i njegovim prvim brakom.
Kada je završio beogradsku „turneju”, rešio je da bude sam svoj gazda i da otvori zanatsku radionicu u Topoli, u kojoj je radio tri-četiri godine. Malo po malo, vraćao se u Kragujevac, gde je otvorio radionicu u Glavnoj ulici broj 12 (preko puta socijalnog). Tada je razvio posao, a imao je i šegrte.
– Podučavao sam 16 šegrta, ali samo njih troje je ostalo da radi, jer su jedino oni bili obdareni i zainteresovani za taj posao, kaže Živorad.
U radionici u Ulici kneza Miloša, gde i sada radi je punih četrdeset godina.
Žika kaže da je ovo zanat od kojeg može lepo da se živi, ali ne i da se obogati. Trenutno raducka i zadovoljan je koliko uspe da zaradi, jer od penzije koja je 22.000 dinara ne može da se prehrani, pa mu ovaj posao dobro dođe.
Dok je bio „u snazi” i posao je napredovao, pa je sem šivaćih mašina popravljao i računarske uređaje, digitrone, fotokopire, ali sada kada nije sjajnog zdravlja, radi samo popravku šivaćih mašina.
Što se tiče samog zanata kaže da je velika razlika između vremena kada je počinjao svoj zanat i danas, jer je „elektronika sve uzela pod svoje”.
– Zanat se menjao kroz vreme, kao i vreme – od klasične mehanike do elektronike. Danas klasika i fizika ne postoje, samo elektronika, tvrdi Živorad.
Nema pomagače ni radnike, neće niko da radi, jer od ovog posla nema velikih para, a mladi hoće brzo da se obogate i da lepo žive. Stare kolege ga posećuju, ali ne veruje da će neko da nasledi njegov posao.
-Precizna mehanika je vrlo interesantna, ako je zavolite više se nikad ne rastajete od nje. Zaljubljenik sam u svoj posao, a za to je dokaz da se i sada sa 88 godina i dalje njime rado bavim, kaže Živorad Mitrović.
FABRIKA ŠIVAĆIH MAŠINA „VLADO BAGAT”
„Slavica”, „Višnja”, „Ruža” i „Jadranka”
Posle Drugog svetskog rata, za potrebe tadašnje vojne industrije osnovana je fabrika „Vlado Bagat” iz Zadra, koja je nosila ime po narodnom heroju i bavila se proizvodnjom šivaćih mašina.
Prvi prototip šivaće mašine u „Bagatu” izradio je precizni mehaničar Šime Pavić 1955. godine, spajajući 160 različitih delova izrađenih u istom pogonu, na zastarelim mašinama, kojima je fabrika raspolagala. Prototip je bio težak preko sedam kilograma i mogao je da obavlja hod napred i nazad, cik-cak bod, poluautomatsko opšivanje rupica za dugmad, prošivanje dugmadi, da izrađuje devet vrsta šara i šije sa dve igle.
Tri godine kasnije otpočela je i serijska proizvodnja domaćeg prototipa, po licenci italijanske firme (ital. „Necchi”). „Bagatov” najpoznatiji i najstariji model bio je „Slavica”, uz koju je išao i ormarić (kabinet), a kasnije su se pojavili i drugi modeli: „Višnja”, „Ruža” i „Jadranka”. „Bagat” je bio jedna od većih fabrika šivaćih mašina u Evropi i zapošljavala je oko 3.500 radnika.
Tokom 90-ih je pala pod stečaj, iz koga je izašla transformisanjem u deoničarsko društvo. U daljem periodu, zbog lošeg poslovanja ponovo se našla pod stečajem 2001, da bi 2002. prestala sa radom. Gotovo sva njena imovina je rasprodata, a fabrika srušena. „Bagatice” se kao polovne šivaće mašine na tržištu mogu naći i sada, a mnogi serviseri ih i danas održavaju i popravljaju.
Izvor: Link
