Prošlo je 82 godine od streljanja u kragujevačkim Šumaricama oko 3.000 nedužnih građana, među kojima je bilo i oko tri stotine đaka i nastavnika. U Srbiji se 21. oktobar obeležava kao Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu.
U ispovesti koji je izgovorio pred kamerama filma “Krvavo bojanje”, Dragoljub Jovanović se prisetio tri najtužnija dana iz oktobra 1941. godine, 19, 20. i 21, kada su nacističke snage zbog odmazde, streljale veliki broj kragujevačkih đaka. Kasnije i prvi direktor Spomen parka Kragujevački oktobar, preživeo je streljanje iako je bio pogođen sa 12 metaka.
Kako je rekao, njega su Nemci pokupili dok je pomagao ocu u kućnim poslovima na imanju. U tom trenutku, imao je 17 godina.
Bila je nedelja, otac i ja smo spremali drva za zimu. Moja kuća se nalazila na kraju Mečkovca, a na početku puta Kragujevac-Batočina-Lapovo. U jednom trenutku sam video grupu Nemaca koja je stajala iza mojih leđa. Došapnuo sam ocu: „Evo ih Nemci kod nas.” U tom trenutku me je jedan udario u leđa. Svi su vikali: „Los, los.” Ja ustanem, krenem, onako kako su me poterali ispred sebe. Onda je otac ustao i počeo da moli da povedu njega, a da ostave mene. Nisu prihvatili, samo su mu odmahnuli rukom.”
Zatvorili su ih u veliko školsko dvorište
Deda Dragoljub navodi da se to dešavalo između devet i pola deset ujutru.
“Mene su izveli na put koji ide prema Batočini. Prošli smo oko kilometar kroz selo, svuda gde smo nailazili na muškarce Nemci su ih hvatali. Ako bi neko bežao, pucali su. Onda su nas zatvorili u veliko školsko dvorište. Bilo je tu 200 muškaraca, ali su za njima polazili i žene i deca.”
Sve što se potom odigravalo, kaže, slutilo je na veliku nesreću.
“Počeli su da nas postrojavaju po troje u vrstu. Tako su napravili jedan stroj, saznao sam kasnije da nas je bilo 107. Sa leve i desne strane stroja stajao je po jedan Nemac. Ostali su bili ispred i iza nas. Od školskog dvorišta išli smo otprilike 500, 600 metara i skrenuli na livadu iznad jednog brežuljka, gde su nas postrojili u polukrug. Ispred nas je počeo da se formira streljački stroj. Onda je ispred stroja izašao jedan folksdojčer i na lošem srpskom počeo da govori.”
Nemci su ubijali sve koji su davali znake života
Od tog trenutka, kaže deda Dragoljub, počinje krvava drama.
“Poslednje što sam čuo bile su reči tog folksdojčera: „Vi koji svakodnevno ometate velike ciljeve Trećeg rajha…” Bilo je to poslednje što sam čuo, prekrio sam oči i okrenuo leđa streljačkom stroju u nameri da legnem. Tada me je oborio rafal i prikovao za zemlju. Ranjen sam prvo u desnu nogu, posle su me u ležećem stavu pogađali, bila je to plotunska paljba koja je trajala pet-šest minuta. Potom je prestala, ništa se nije čulo, poneki jauk i pucanj. Jedan je, posle sam saznao i ko, ležao licem prema zemlji i kukao. Prišao mu je Nemac i pucao u njega tri puta. Sva tri kuršuma pogodila su ga u glavu. Jedan mu je izašao na usta, drugi ispod nosa i treći na oko. Ko god je davao znake života oni su ga dokrajčili i opet se sve utišalo. Nema pucnjave, nema priče, samo se čuje plač žena koje su bile u toj grupi.”
Kada su pomislili da su dokrajčili sve zarobljenike, Nemci su otišli.
“Jedna baba me je uhvatila za rever da me podigne, ličio sam joj na sina. Kaže mi: „Ej, sinko, nisi moj Jova.” Nastavila je dalje da traži. A onda sam video majku. Pritrčala je i počela da me teši. U tom trenutku naišao je jedan seljak, tražio je svoje poginule, i ona ga je zamolila da me iznese sa tog mesta, da me stavi u šaš. On je malo oklevao, onda je kleknuo, ja sam ga obuhvatio oko vrata i tako me je odneo svojoj kući, udaljenoj oko 300 metara. Stavio me je na krevet, slušao sam kako govore da krv šiklja kroz slamnatu postelju. Majka se brzo snašla, javila da mi otac dođe kolima, da me uzme. Za nepunih 20 minuta, kola su stigla. Uneli su me u sobu, položili na krevet i onda su mi parali pantalone da lakše otiče krv i da speru rane. Pitao sam majku koliko imam rana, kaže tri. Malo kasnije kaže šest.”
Majka je, kaže, onda otrčala u centar mesta po lek.
“Imali smo prijatelje lekare. Pomogli su roditeljima da se brinu o meni. Narednih dana vodila se velika bitka za moj oporavak. Srećom, rane su zarasle, a noga koja je pretila da atrofira oživela je. U prvo vreme nisam mogao na noge da stanem. Lekari su rekli majci da budemo uporni. Konačno, osetio sam prvo da mi je mrdnuo palac. Nastala je radost u celoj kući. Zatim su, jedan po jedan, svi prsti proradili.”
Preminuo u 94. godini
Kragujevčanin Dragoljub Jovanović preminuo je samo dva dana pred 77. godišnjicu streljanja u Šumaricama 2018. godine i tako nije dočekao da ponovo proslavi svoj novi rođendan. Dragoljub je bio poslednji preživeli nacističkog zločina u Kragujevcu.
U razgovru za “Blic” pre nekoliko godina, njegova supruga Radmila je ispričala delove iz zajedničkog života. Naime, njih dvoje su proveli u braku skoro 60 godina.
Pročitajte još
– Dragoljub je imao 17 godina kada su u njegovo selo Maršić došli Nemci i odveli ga na streljanje. Nije voleo da priča o tome, ali ja znam šta se dešavalo. Bio je u dvorištu sa ocem Božidarom i cepali su drva kada je došla kaznena ekspedicija. Njegov otac je znao nemački, jer je bio u zarobljeništvu u Prvom svetskom ratu. Rekao im je da vode njega, a ne dete. Ali oni su uzeli Dragoljuba i njegova dva strica. Odveden je sa meštanima na proplanak. Dragoljub je bio u drugom redu. Nemački komandant je pročitao smrtnu presudu, i saopštio im da važi zakon “100 za jednog mrtvog vojnika” – pričala je Radmila za Blic pe četiri godine.
Kaže da je Dragoljub ceo svoj život posvetio negovanju sećanja na žrtve velikog zločina. Postao je direktor Spomen-parka 1970. Trudio se da se izgradi muzej.
– Išao je u Holandiju da nabavi kupole od plastike koje pokrivaju muzej. Postavku je pravio Oto Logo, slike je dao Lubarda… Postali smo prijatelji. Nismo bili bogati. Nismo imali dece. Voleli smo da putujemo. Prošli smo 24 zemlje. A nije mrzeo nikoga. Svastika nam živi u Nemačkoj, u Frankfurtu. Puno smo vremena proveli tamo. A i pored sve svoje golgote koju je preživeo, Nemce nije mrzeo. Ljude nije delio po naciji, nego po ljudskosti. Uvek je pričao samo jedno, da je rat najveće zlo. Da sve može da se reši na normalan način, bez žrtava, bez ubijanja. Njegova omiljena političarka bila je Angela Merkel. Više ništa ne treba da se kaže, da se opiše kakav je to bio čovek – rekla je Radmila.
Ljubav rođena u vozu
Ljubav između Radmile i Dragoljuba rodila se u vozu, na putu ka Lapovu.
– Ja sam imala 17 godina. Dragoljub je ušao u kupe, video me je, pogledao… Imao je tada 25 godina. Za to vreme, on je bio već stariji momak. Nije bilo to kao sada. Postidela sam se. Rekao mi je da sam lepa. A onda je došao kod mog oca. I tako je sve počelo. Vremena su bila drugačija. Važno je bilo šta doprinosiš ne samo kući, nego i društvu. Radio je kao učitelj u Batočini, Čumići, Dragobraći… Sećam se, pravi se put u selu, a on zasuče rukave, uzme lopatu, i radi stalno sa radnicima. Takav je bio – pričala je Radmila, ponosna na svog pokojnog muža.
Izvor: Link