Dvadeset i četiri godine, rođaci. Četvrt veka. Toliko dugo čekamo da Srbija zaigra na Evropskom prvenstvu u fudbalu. Tog poslednjeg puta kad smo otišli na EURO, ova zemlja bila je na raskršću dva milenijuma, ali i političkom, ekonomskom…. U to vreme, sa čuvenog balkona se i dalje orilo “Igra rokenrol cela Jugoslavija”, klinci su tek počeli da furaju diskmen (oni koji su imali lovu), a jedna velika fudbalska generacija bila je na zalasku, nažalost bez ostvarenog punog potencijala.
Srbija se oporavljala od NATO bombardovanja, Slobodan Milošević je još bio na vlasti, 5. oktobar se polako “krčkao”, a reprezentacija predvođena Piksijem, Mijatom, Savom, Mihom i ostalim asovima uputila se na EURO u Belgiji i Holandiji na krilima spektakularne eliminacije Hrvatske i onog sjajnog nastupa na Mundijalu dve godine ranije, kada su nas prokleta prečka i “raketa” Edgara Davidsa naterali da razbijemo televizore i psujemo sve redom…
Neki momci koji danas igraju nisu bili ni rođeni te 2000, primera radi Strahinja Eraković i Strahinja Pavlović. Svet u kome smo živeli bio je potpuno drugačiji, nije bilo Fejsbuka, Tvitera, Instagrama, ajfona, električnih automobila… Malo ko je posedovao kompjuter, fiksni telefon je bio glavno sredstvo komunikacije, klinci su razgoračenih očiju gledali prvi deo “Američke pite”, Lotar Mateus je i dalje igrao fudbal, Dule Vujošević još nije preuzeo Partizan. Zvali smo se Jugoslavija, iako to već godinama nismo bili, himna je bila “Hej, Sloveni”, a Novak Đoković je bio sedmi razred osnovne škole.
U bioskope su stizali “Gladijator”, “Sneč”, “Američki psiho” i “Rekvijem za snove”, a neke fudbalske snove sanjali su svi navijači reprezentacije pred taj odlazak na EURO 2000. Dobili smo grupu koja je bila sve samo ne laka: Španija, Norveška i Slovenija.
Počelo je onim ludim remijem 3:3 sa dojučerašnjom jugoslovenskom braćom, koji su obeležili crveni karton Siniše Mihajlovića i čudesne partije Ljubinka Drulovića i Sava Miloševića.
Drugi meč je bio protiv Norveške sa Solskjerom. Savo je nastavio da rešeta, a Kežman je dobio najbrži crveni karton u istoriji našeg reprezentativnog fudbala. Igrač utakmice bio je – Piksi, a mi smo čekali veliki derbi sa Špancima u trećem kolu.
Utakmica koju bismo najradije zaboravili. Tri puta smo vodili, sve je išlo na našu vodenicu, čak je i Dejan Govedarica zabio golčinu pod prečku, ali je prokleti sudija Žil Vesije imao drugačije planove. I nemojte mi sad s onom pričom kako “mi stalno kukamo na sudije”, tog puta nas je čovek u žutom masakrirao. Jokan je dobio crveni karton, Španci penal u 90. i nekom… Ostalo je istorija, dobiše nas u nadoknadi i okrenuše na 4:3, iako smo tri puta vodili na meču. Pakleni su Španci bili, Gvardiola, Mendieta, Munitis… ali ne da nisu zaslužili tri boda, nego ni remi.
A onda… stari dužnici u 1/8 finala. Ceo stadion u narandžastoj boji, “napaljeni” domaćini i katastrofalnih šest komada u mreži Ivice Kralja. Kraj jedne velike, moćne generacije… i poslednji nastup na Evropskom prvenstvu.
Sećam se da sam tada drugi put plakao zbog utakmice. Prvi put je bilo dve godine ranije. Skupili se kod drugara na Karaburmi, imao je najveći televizor, gledali i onako golobradi, osnovci, psovali. Njegov ćale viče “šta se vi nervirate, oni zarađuju pare”, ali to u tom trenutku nije dopiralo do mozga. Kakve pare, igraš za reprezentaciju?
Ubrzo je usledio i kraj jedne zemlje. Iako se i dalje zvala Jugoslavija, mnogo stvari se promenilo. Krenuli smo u tranziciju, u Evropu, maltene ispočetka, od nule. Deluje da je posle te 2000. taj reset doživeo i fudbal, koji je počeo neku novu, tešku odiseju preporoda. Na Mundijale smo još i išli, bez većih uspeha, ali na taj EURO nikako. U međuvremenu smo dva puta promenili naziv države, imali pet različitih predsednika i isto toliko puta igrali kvalifikacije. Neuspešno. Sve do sada, kada imamo zlatnu šansu.
Fudbal se promenio, to je fakat. Postao je suroviji, prljaviji, manekenskiji… ali to ne bi smelo da utiče na tebe kada nosiš sveti dres i predstavljaš svoju zemlju. Zna to i Piksi, seća se vrlo dobro i te ’98 i te 2000. Momci koji nose dres Srbije možda ne znaju, ili se ne sećaju ali ima ko da im to dočara. Ako uopšte treba. Ja mislim da ne treba, jer se za zemlju igra srcem i dušom, bez obzira gde igraš, za koliko para, s kim si dobar a s kim nisi…
Jer, igraš za klince koji nikad nisu gledali reprezentaciju na EP, a koji dave ćaleta i kevu da im kupe tvoj dres, za nas malo starije, kojima je ta 2000. bila baš, baš davno… igraš za Srbiju.
Ekipa tadašnje Jugoslavije na EP 2000.
Golmani
Ivica Kralj, Željko Cicović i Aleksandar Kocić
Odbrana
Ivan Dudić, Slobodan Komljenović, Miroslav Đukić, Siniša Mihajlović, Niša Saveljić, Goran Bunjevčević i Goran Đorović
Sredina
Slaviša Jokanović, Vladimir Jugović, Albert Nađ, Dejan Stanković, Jovan Stanković, Ljubinko Drulović, Dragan Stojković i Dejan Govedarica
Napad
Predrag Mijatović, Savo Milošević, Darko Kovačević i Mateja Kežman
Pročitaj i:
10
36
Sad ili ko zna kad! Prošlo je 23, a biće i 24 godine od poslednjeg učešća naše reprezentacije na Evropskom prvenstvu u fudbalu. Čini se da smo jednom nogom već zakoračili na tlo Nemačke, domaćina narednog Eura, međutim kako se bliži kraj kvalifikacija – pozicija “orlova” u grupi je sve ugroženija. I sad sledi meč odluke, utakmica generacije, jedna u dve i po decenije: Srbija – Crna Gora!
11
06
Nije samo Hrvatska u problemu u kvalifikacijama za EURO od favorita, pošto se muče Holandija i posebno Švajcarska. Remi Sajdžija sa Belorusijom (3:3) u Sen Galenu upalio je alarme u zemlji čokolade i satova jer plasman u Nemačku visi.
08
01
Fudbalska reprezentacija Velsa porazila je na svom terenu selekciju Hrvatske sa 2:1 (0:0), čime je sebe približila, a svog rivala udaljila od plasmana na šampionat Starog kontinenta. Posle meča, na udaru je selektor Zlatko Dalić. I on se oglasio, priznao je da više ništa ne funkcioniše u igri tima koji je obeležio dva poslednja Mundijala.
Izvor: Link