Kako je umrla Planeta mrtvih i zašto opet ubijaju Dilana Doga?

Danas su neki novi klinci opčinjeni japanskim mangama i sva njihova ljubav prema „jeftinim“ roto-stripovima usmerena je u tom pravcu.

Ljudi koji su odrastali uz jeftina izdanja sa trafike, sada su već u zrelim godinama i sve se više okreću albumima i kvalitetnijim stripovima.

To shvataju i izdavači, te sve više pažnje poklanjaju specijalnim izdanjima, posebnim serijalima, sa kvalitetnijim pričama, crtežima i opremom.

Italijanska izdavačka kuća Boneli (Sergio Bonelli Editore) već godinama reaguje na ove promene na tržištu i svojoj publici nudi i nove, ali i stare junake u novim i osveženim varijantama.

Kao jedan od njihovih najkomercijalnijih i najživljih junaka i Dilan Dog je morao da dobije sva moguća i nemoguća specijalna izdanja. Bilo je tu giganata, maksija, minija, godišnjaka, kolorfestova, superbukova…

Među svom tom grajom, pomalo stidljivo, kroz kratku priču, ušunjao se i scenarista Alesandro Bilota sa svojom Planetom mrtvih.

U pitanju je serijal koji se dešava u alternativnoj budućnosti u svetu u kome vlada zombi apokalipsa. Taj prvi kratki strip privukao je pažnju publiku, a osnova ideja se pokazala pogodnom za dalju razradu, te je DD Specijal postao DD Specijal : Planeta mrtvih. Bilota je dobio odrešene ruke i dokazao da je opravdao poverenje. Ritam od jedne epizode godišnje pokazao se kao dobro rešenje da se od svake napravi odlična priča. Svaka naredna epizoda nadmašivala je onu prethodnu. Svi su bili oduševljeni novim serijalom.

Dok su scenaristkinja Paloa Barbato i novi urednik Roberto Rekioni polako ubijali redovni serijal i činili sve da ga, čak i onim najzagriženijim ljubiteljima ovog junaka, učine što nečitljivijim, Bilota je nudio ono što je svima bilo potrebno. Jedan svež dah u celoj priči.

Planeta mrtvih je bila najživlji deo celog kosmosa Dilana Doga.

A, onda se ove godine dogodila slavljena priča.

Trebalo je da predosetimo katastrofu. Jer kada je prošli put šira javnost bila zainteresovana za Dilana Doga bilo je to zbog epizode Mater morbi. U pitanju je redovno, regularno, izdanje, čiji je scenario potpisao ubica serijala Roberto Rekioni. Epizoda je izazvala dosta reakcija javnosti, uključujući i reagovanje tadašnje italijanske podsekretarke u ministarstvu zdravlja Eugenije Ročelo zbog stava o eutanaziji.

Uprkos značaju ove priče, ona je u svojoj biti glupa. Dobro, nebitna. Priča je dosadna. Jedna od onih koje pročitate jer, eto, čitate sve redom, i više joj se nikada ne vratite. U pitanju je priča koju ubrzo posle čitanja zaboravite i šta ste čitali i više mu se nikada i ne vratite. Jedna od nebitnijih.

Epizoda Smeh će vas dići iz mrtvih koju potpisuju scenarista Alesandro Bilota i crtač Serđo Đerazi nalazi na svim italijanskim relevantnim godišnjim top-listama najboljih grafičkih romana objavljenih u minuloj godini.

Pokazaće se da je u pitanju najtanja priča celog serijala. Banalna i neoriginalna. Čovek svoju tugu skriva ispod osmeha. Vau! Kako originalno! Koliko dugo su smišljali taj kompleksan koncept? Verovatno su godinama pokušavali da dođu do ideje o čoveku koji ružnu stvarnost pokušava da odagna lažnim optimizmom. Kako su se samo dosetili toga? Genijalno!

Foto: Bookvar

Tek kada se čitalac nađe pred pričom shvati koliko je to očigledno. Ali bilo je potrebno da neko otvori oči. Ovom “originalnom i osevežavajućom” pričom, na primer.

Drugi problem koji ova epizoda ima jeste boljka koja pod Rekionovom uredničkom palicom sve više metastazira i u ostalim izdanjima. Širenjem priče o poreklu ili o porodičnim prilikama ovog ili onog junaka vode serijal u sapunicu. Prave od svega špansku seriju koja je daleko od onog stripa koji je njegov tvorac, Ticijano Sklavi, ponudio publici pre više od trideset godina.

Jedino nam ostaje nada, da je Smeh će vas dići iz mrtvih samo jedan loša priča, izuzetak u nače odličnom i besprekornom serijalu, i da će već naredna epizoda biti na nivou ranijih. Planeta mrtvih je biser koji bi trebalo negovati i čuvati.

Međutim, kontekst u kome je, makar kod nas, ovaj strip izašao ne pruža mnogo optimizma. Smeh će vas dići iz mrtvih je izašao novogodišnjem paketu Veselog četvrtka zajedno sa još jednom posebnom epizodom. U pitanju je strip iz biblioteke Obojeni program sa epizodama Poslednja plovidba Demetera i Velika pošast. U pitanju je… pa… Drakula. Gotovo je sve isto kao u knjizi Brema Stokera samo je tu sada Dilan Dog. I Gručo. A koliko je ova epizoda aljkavo urađena, vide se i iz toga što je Gručo obučen standardno. Kao čovek iz sredine dvadesetog veka, a ne iz 1890. u kojoj je smeštena ova priča. Kada smo već kod 1890. godine. U stripu postoji i bioskop sa ton filmom. Ako se uzme u obzir da je prva filmska projekcija održana u Parizu 1895. godine, onda se postavlja pitanje da li je autor stripa bio samo aljkav ili je napravio neki malo alternativniji svemir.

Gotovo jedina stvar po kojoj ova priča razlikuje od originalnog Drakule jeste sam kraj. A, opet, i taj kraj je već previše puta korišćen na mnogim mestima.

Čitajući jednu za drugom ove epizode, ne može da se ne postavi pitanje, da li je u pitanju namerna opstrukcija junaka i podsvesna želja za propašću. Ili je u pitanju samo epsko nesnalažnje u novim okolnostima i vremenu u kome izdavač posluje.

Autor ovih redova je, istovremeno sa ovim stripovima (za veoma slične sume novca), pribavio i novoobjavljene stare epizode Iznoguda, Spirua i Fantazija i Marsupilamija.

Ne mogu da se otmem utisku sa su ovi stripovi, koji su stari sedamdeset, pedeset i trideset godina, mnogo aktuelniji, življi, čitljiviji i originalniji od novih, najnovijih, specijalnih avantura Dilana Doga.

Da ne spominjem kvalitet samih izdanja u kojima sam francuske stripove, za približno sličnu sumu novca, dobio tvrdoukoričene, u boji, na najkvalitetnijem papiru i povezu, dok su stripovi o Dilanu u dosta jeftinijoj opremi.

Sve ovo nije kritika domaćeg izdavača Dilana Doga. Kod nas je u pitanju grupa entuzijasta i iskrenih zaljubljenika u stripove koji godinama rade sjajan posao.

Ovde je problem matični izdavač Boneli. Kao da polako gube trku, pa i kompas. Jer ako su adaptacija Drakule i porodična sapunica jedino što mogu da nam ponude onda bi možda bilo bolje da razmisle o stavljanju katanca na vratima firme.

Konkurencija je nemilosrdna, a oni pokazuju da ne mogu da se takmiče ni sa stripovima koji su decenijama stari. Dok nova izdanja samo pristižu sa svih strana.

Piše: Milan Aranđelović

Izvor: Bookvar.rs