Košarka i reprezentacija Srbije: Bogdan Bogdanović, košarkaš, kapiten i lider horde

Prostrana učionica Osnovne škole „Pavle Savić” u beogradskom naselju Mirijevo potpuno je tiha i svi učenici 6/5 gledaju u vežbanku – u toku je pismeni zadatak iz srpskog.

Dok jedni užurbano popunjavaju stranice, a drugi zbunjeno gledaju oko sebe očekujući da reči tek tako iscure na papir, jedan momak razmišlja o košarci.

Zove se Bogdan Bogdanović i koju deceniju kasnije postaće kapiten reprezentacije Srbije.

„Kada su bile slobodne teme, on je najradije pisao o košarci”, navodi uz osmeh 61-godišnja Jelena Simić, profesorka srpskog jezika i književnosti u OŠ „Pavle Savić”.

„Ja ga pitam ‘pa postoji li nešto drugo o čemu bi pisao’, a on kaže ‘mogao bih, ali, razredna, ipak bih o košarci’ i tako je bilo – ona je stvarno njegov život, uvek mu je bila na prvom mestu.”

Sa terena za basket u kraju, preko Škole košarke Zvezdara, Bogdanović je kao tinejdžer stigao u KK Žitko basket, pa u Partizan i turski Fenerbahče, sa kojim postaje šampion Evrope i odlazi u Sakramento Kingse.

„Bogi je moj ortak”, kaže uz širok osmeh Kori Bruer, bivši američki košarkaš, koji je sa Bogdanovićem igrao u Kingsima, u razgovoru za BBC na srpskom.

„Kada pomislim na njega, prvo mi padne na pamet njegovo samopouzdanje.

„Van terena je duhovit, stalno se šali, dobar, drag i iskren momak, ali je i veoma dobar igrač, pre svega zbog radne etike – stalno radi na svom telu, što je neophodno u NBA.”

„Ja tog čoveka, osim tada, nikada nisam video da plače… Nikada, nikada, nikada”, izričit je Perica Bobić, Bogdanovićev nekadašnji saigrač iz Žitko basketa.

Bogdanović je danas košarkaš Atlanta Hoksa i jedna od najvećih košarkaških zvezda Srbije.

Koliko god promašivao trojke protiv Italije, dosta ih je ranije ubacio i uvek kada je bio zdrav odazivao se nacionalnom dresu.

A pre slave, nagrada autograma i zarađenih miliona, bio je – Bogdan iz Mirijeva.

„Komšija, hoćete jedan na jedan”, kaže mladi momak u teget majici.

„Može”, odgovara čovek koji je sigurno dvostruko stariji od njega.

I dok vrelo letnje sunce polako zalazi, spuštajući temperaturu za koji stepen, bojeći veliki deo neba u narandžasto, na terenu iza OŠ „Pavle Savić” njihova partija počinje.

Stariji komšija – Zoran Vračar – probija udesno i lagano polaže, ali 17-godišnji Vladimir ubrzo izjednačava rezultat, dok na drugom košu raste napetost u basketu tri na tri.

„Tu je Bogdanović živeo, u blizini”, kaže Vladimir.

„Dok ovaj teren nije postojao, tetkice su mu davale ključeve od školske sale da trenira.”

„Priča se po kraju”, objašnjava.

Jelena Simić kaže da je Bogdanović bio „jak vrlo dobar učenik” i neko ko je „vrlo omiljen u odeljenju”, kao i da je zbog visine uglavnom sedeo u zadnjim klupama.

„To je moja zlatna generacija, to 1992. godište”, sa ponosom u glasu navodi 61-godišnja profesorka srpskog, koja poslednjih godina radi u školskoj biblioteci.

„Bio je on u junu kod nas u školi sa njegovom fondacijom, učenici me molili za autograme.

„Njegovo vreme je skroz isplanirano, ali pozdravili smo se, zagrlili, pitala sam ga samo da li je dobro i da li je zdrav – znala sam da je imao problema sa povredama.”

U „Pavle Savić” Bogdanović je došao u „četvrtom ili petom razredu”, navodi za BBC na srpskom Strahinja Mićović, koji će sledeće sezone igrati u Litvaniji, a ranije je branio boje MZT-a i Bogdanovićevog 6/5 u OŠ „Pavle Savić”.

„Bio je uvek nekako pun energije i na treningu i u školi”, priseća se bivši košarkaš Škole košarke Zvezdara, ali i Mornara, Igokee, Borca iz Čačka, OKK Beograda i FMP-a.

„Na treningu, kad se daje neka vežba, a on je sa strane, nikada nije bio miran – stalno je tapkao loptu, driblao, motao… Tako je bili u školi, nikad ga nije držalo mesto.”

Zajedno su igrali košarku, ali i još nešto – video igru Vorkraft, jednu od najpoznatijih i najpopularnijih u istoriji, čiji je Bogdanović i dalje veliki fan.

„Ma kod njega je WOW (World of Warcraft) do smrti”, reći će kasnije i Bobić uz osmeh.

Koliki je Bogdanović ljubitelj te igre pokazuje i to da mu se profil na Tviteru zove Lider horde, što je referenca na Vorkraft, čiji je svet podeljen u dve frakcije – Alijansu i Hordu.

Tokom pandemije korona virusa, strimovao je (prenosio uživo) kako igra, a ponekad se i dopisivao sa zvaničnim nalogom igre.

Kada su mu 2018. čestitali na nagradi za najkorisnijeg igrača (MVP-ja) meča „Zvezda u usponu” tokom Ol star vikenda, odgovorio im je: „Moj život za hordu!”

„Prvi put sam počeo sa njim da igram”, kaže Mićović.

„Imali smo lokalnu igraonicu u kraju i tamo smo igrali Vorkraft, ali najviše Dotu (varijaciju Vorkrafta)… Sećam se da je bilo 50 dinara sat, a 60 ako igraš onlajn”, dodaje uz osmeh.

U Školi košarke Zvezdara zajedno su trenirali sve do prve godine srednje, kad su otišli u različite škole, ali i klubove, pa su se i malo manje družili.

Koju godinu kasnije Bogdanović se odselio, ali Simić kaže da ga je Mirijevo svuda pratilo.

„Njegovi drugovi iz razreda išli su na sve Partizanove utakmice”, navodi ona.

„Sretnem ih tako, ‘gde ste se uputili’, pitam, a oni odmah ‘razredna, idemo da gledamo Bogdana’… To mi je bilo posebno drago.”

„Idemo, momci”, kaže snažni muškarac sa centra košarkaškog terena Gradskog centra za fizičku kulturu „Stari Dif”.

Koji tren kasnije, tišinu su potpuno savladale škripa patika, odjekivanje lopti na parketu i po koja kapljica znoja koja bi sletela na pod izlizan od decenija napornog treninga.

„Jeste ovde malo toplo i dosta klubova tokom letnjeg raspusta trenira napolju, ali je zbog parketa bolje da igraju u sali”, kaže Perica Bobić, danas trener kadeta i koordinator mlađih kategorija Žitko basketu, posmatrajući trening.

Reč je, kako kaže, o klubu zasnovanom ne na kolektivnim uspesima, već na promociji igrača.

„Ovo zovem rudnikom našim, mestom gde će biti stvoren neki novi Bogdan Bogdanović”, dodaje, dok naslonjen na ogradu pored terena pokazuje oko sebe.

Bobić je kao dečak prošao većinu mlađih kategorija reprezentacije Srbije, bio i deo košarkaškog kampa slavnog Majkla Džordana u Americi, ali danas nije košarkaš.

„Moj se put završio 2011. zbog povrede ukrštenih ligamenata kolena”, kaže.

„Lutao sam malo, pa shvatio da je moj poziv trenerski, da moram da ostanem u košarci.”

Sa Bogdanovićem je u Žitko basketu igrao oko dve godine, što za današnjeg kapitena reprezentacije smatra „najbitnijim periodom”.

„Upoznali smo se sa 18 godina, kada je on iz košarkaške ilegale – bio je primećen u dosta kasnijem periodu nego većina košarkaša – došao u žižu javnosti zbog dobrih igara”, smatra.

Njih dvojica u mlađim kategorijama često su bili cimeri na pripremama i putovanjima, tako da je Bobić svestan „koliko je Bogdanović radio, trenirao, pravde i nepravde trpeo”.

„Ljudi mahom nisu svesni kroz kakav trnovit put je prošao i koliko je dao sebe, tako da mi je drago kad vidim da je uspeo… Zaslužio je.”

Kako kaže, treninzi kod tadašnjeg trenera Dragana Jakovljevića, koji je i vlasnik Žitko basketa, trajali su po pet ili šest sati dnevno, pa „ko izdrži, uspeo je”.

„Jakovljević je dve godine ekipu bazirao na njemu, ali je zato i najveće kazne dobijao on i samo nas par zna kroz šta je sve prolazio”, kaže Bobić.

„Voleo bih kad bi deca koja danas treniraju mogla mojim očima to da vide, zato što dosta njih misli ‘imao je sreće, pogledala je srećna zvezda ili tako nešto’.”

Dok mu škripa patika i lupanje lopti gotovo nadjačavaju glas, Bobić se priseća i dva trenutka iz odnosa sa Bogdanovićem koja posebno pamti.

„Pre svega turnir u francuskom Šoleu koji smo osvojili i dobro pamtim to slavlje – imali smo tri dana u Parizu gde smo on i ja sve vreme bili zajedno.

„Ne bih da ulazim u detalje šta smo sve radili, imali smo 18 godina”, kaže uz osmeh i blago odmahivanje glavom, kao da su se mu ta sećanja upravo vratila pred oči.

Drugo su zimske pripreme u Poreču koje opisuje kao „pa ka o“, sričući slog po slog kako bi naglasio njihovu težinu.

„A mi umesto da spavamo cele noći igramo menadžera 2008“, kaže i smeje se.

Reč je o popularnim video igrama koje su simulacija funkcionisanja fudbalskog kluba – dovode se i prodaju igrači, sprema taktika za meč, ali nema direktne kontrole igrača.

„Igrali smo sa Votfordom (engleskim klubom), koji je on mnogo gotivio i nikada neću zaboraviti igrača što smo ga doveli za 50.000, a posle je vredeo 50.000.000 – Mika Aritalo.

„I tako sve ‘ajde još jednu, ajde još jednu’, a treninzi hvala bogu od sedam ujutru”, navodi uz osmeh.

Bogdanović u Partizan i seniorsku košarku – a taj prelazak nikada nije lak – stiže 2010. godine, važne u istoriji beogradskih crno-belih.

Samo nekoliko meseci ranije, Partizan je išao na završni turnir Evrolige u Parizu, najjačeg klupskog takmičenja Evrope, gde je u dramatičnom polufinalu poražen od Olimpijakosa.

Dugogodišnji trener Duško Vujošević, najtrofejniji u istoriji Partizana, tada odlazi na klupu CSKA iz Moskve, a trener postaje Vladimir Jovanović, njegov dotadašnji pomoćnik.

„Ja sam već sarađivao sa Bogdanom u reprezentaciji do 18 godina, gde je on bio jedan od nosilaca, pa sam tražio da se dovede u Partizan”, navodi Jovanović za BBC na srpskom.

Nekadašnjeg igrača opisuje kao „talentovanog čoveka jakog karaktera pobednika”, ali Bogdanović u te dve godine kod njega nije mnogo igrao.

Partizan je tada, kaže, imao tim „spoj mladosti iskustva”, dok je on kao trener bio pod ogromnim pritiskom stvaranja rezultata.

„Kao mlad trener, nisam mogao baš sve da ih uključim u sistem, ali daleko od toga da ja i moj stručni štab nismo brinuli o njemu”, navodi 50-godišnji Jovanović.

On, ipak, smatra da je Bogdanović za te dve godine „uradio dobar posao, bez obzira što nije dobijao minutažu”.

„Moram da kažem da se dobro ponašao i dobro radio, nikada nisam imao pritužbe na njega… Bilo je dosta stvari koje je trebalo da nauči i koje je naučio, taj jak karakter mu nije dao mira”.

Jovanović tu posebno ističe značaj Petra Božića i Dušana Kecmana, kao iskusnijih igrača te generacije crno-belih, kada je reč o prenošenju mlađima kako se treba ponašati i na treningu i van njega.

„Sećam se kad smo bili na turniru u Sloveniji da je zakasnio na polazak autobusa na trening, a sedeo je ispred mene, tako da je dobio ozbiljnu kritiku – rekao sam da mu se to više ne ponavlja”, navodi Kecman za BBC na srpskom.

Bogdanovića iz tog perioda opisuje kao igrača „velikog košarkaškog talenta i doze pozitivnog sportskog bezobrazluka”.

„Meni je u startu bio simpatičan, pun energije, znatiželjan, ponekad dečački nestašan i videlo se da ga treba usmeravati na pravi sportski put što se tiče obaveza i odgovornosti, što je normalno za sve mlade sportiste”, kaže Kecman.

Kecman je u klubu ostao do 2012. i smatra da Bogdanović do tada „nije skroz spoznao da bez rada, posvećenosti i usredsređenosti na treninge i utakmice nema očekivanog napredovanja”.

Iste godine u klub se vratio Duško Vujošević, kada Bogdanović polako dobija šansu, ali se i menja.

„Dolazili bismo u šest ujutru i on je (Vujošević) samo sa mnom radio dva sata… Imao je taj vojnički sistem, ali meni je to pomoglo.”

O svemu tome nedavno je pričao i Vujošević.

Kada se vratio u klub, naveo je uz blagi osmeh, Bogdanović je bio „jedan od najboljih igrača na beogradskim splavovima i 13. igrač u Partizanu”.

„Kada je izlazio iz Partizana, bio je igrač koji je u utakmicama sa jakom Zvezdom, u finalu plej-ofa, dao više od 130 koševa.”

Do trenutka objavljivanja teksta Vujošević nije odgovorio na nekoliko poruka i poziva novinara BBC-ja povodom teksta o Bogdanoviću.

„Mislim da je ta sezona 2012/2013 bila njegova prekretnica”, smatra Kecman.

„Konačno je pokazao koliko može, a te odlične igre bile su rezultat maksimalne posvećenosti treninzima, uz svakodnevni individualni rad.”

Veliku pažnju javnosti izazvao je i slučaj iz 2014, kada je Vujošević Bogdanovića, posle jedne greške na meču, zgrabio za vrat.

„Imao sam takav odnos sa njim, gledao sam ga kao ćaleta, tu me je malo razočarao, ali pogreši čovek.”

U dresu crno-belih Bogdanović je osvojio dve titule regionalne ABA lige, dva Kupa Radivoja Koraća, četiri puta je bio i šampion Srbije.

Posebno se pamti ta finalna serija protiv Crvene zvezde iz 2014, kada je u proseku beležio 30,8 poena po meču, što mu je donelo i MVP titulu.

Bogdanović te 2014, kao jedna od najvećih mladih zvezda Evrope, prelazi u Fenerbahče, sa kojim postaje šampion Turske i Evrope, a ulazi i u prvi tim Evrolige.

Na kraju je, uz Miloša Teodosića, donedavnog kapitena reprezentacije Srbije, izabran u najbolji tim Evrolige u prošloj deceniji.

U Sakramento odlazi 2017, kada je generalni menadžer kluba bio Vlade Divac, čuveni reprezentativac Jugoslavije i legenda kluba.

„Kad sam ga prvi put video, pomislio sam ‘ovaj momak baš zna da igra'”, kaže Kori Bruer, koji je u karijeri nastupao za niz NBA klubova, a sa Dalasom 2011. postao i NBA šampion.

Za Bogdanovića kaže da je dobar šuter i dodavač, neko koji može da igra na više pozicija u timu – i plejmejkera i beka – što je „neverovatan kvalitet”.

„Često momci rade samo jednu stvar odlično, a on je dobar u više njih”, kaže Bruer.

„Pritom stalno radi na svom telu, shvata sve to zaista ozbiljno, što je neophodno ako hoćete da budete jedan od najboljih igrača u ligi, što mislim da on zaista jeste.”

I on tu pominje isto što i ostali – video igre.

„Stalno ih je igrao”, kaže uz širok osmeh.

„Završimo trening i on odmah kaže ‘idem da igram’… Ja sam stariji i ništa ne znam o tome”, navodi 37-godišnji Bruer, koji je od 2020 u penziji.

Misli da će 30-godišnji Bogdanović još napredovati – „postaješ sve stariji, ali si onda i pametniji” – a odluku da postane kapiten Srbije smatra dobrom.

„Ima jaku ličnost, dobar je na terenu, ali je i spreman da kaže drugima šta misli, da nešto ovako ili onako treba da se uradi… Takav kapiten i treba da bude”, ističe.

Život se u Mirijevu u međuvremenu nastavio, ali košarka je i dalje tu.

Strahinja Mićović, kao drugi profesionalni košarkaš iz odeljenja 6/5, kaže da NBA gleda „sa jednom pažnjom kada su Bogdanović, Jokić i Dončić oni na terenu”, a potpuno drugačije kada nisu.

Vorkraft ne igra toliko kao ranije – dobio je dete, pa ne stiže.

„Voleo bih kad bismo Bogdanov dres iz Žitka stavili na humanitarnu aukciju, dosta je dece kojima je potrebna pomoć, a siguran sam da bi i on to voleo”, navodi Perica Bobić, još jedan Bogdanovićev saigrač koji je u međuvremenu postao otac.

Razredna Jelena Simić takođe živo prati Bogdanovićevu karijeru.

„Kada je generacija Saše Đorđevića u Atini 1995. osvojila zlato, pričala sam deci da su to bila teška vremena i da je zato jedan od reprezentativaca pevao navijačku pesmu koja nije primerena, objašnjavala im zašto to nije dobro…

„Tu sam pominjala neke starije košarkaše – Moku Slavnića, Mirzu Delibašića, Dražena Dalipagića – i bilo je opšte iznenađenje.

„’Pa vi nastavnice pratite košarku’, pitaju me, a ja im kažem ‘zašto mislite da je ne bih pratila’.”

Uvek se, kako kaže, obraduje kada na televiziji ugleda bivšeg učenika.

„Ozarim se, kao i zbog bilo kog drugog učenika koji je uspešan… Nekako vam to daje nadu da ste za 30 i više godina u prosveti imali neke rezultate.

„I one čuvene Bogdanove trojke, to me uvek obraduje”, dodaje uz osmeh.