Film „Za danas toliko“ mladog kragujevačkog reditelja Marka Đorđevića već nedeljama puni bioskopske dvorane širom Srbije. Ovu ljupku i nepretencioznu filmsku priču o srećnim ljudima, koja pleni vedrinom, nežnošću i optimizmom, uz po koju setnu notu koja se tu i tamo provuče kroz poneki kadar, već je pogledalo preko 50 000 gledalaca, sto ga svrstava u red najgledanijih domaćih ostvarenja u tekućoj godini.
„Za danas toliko“ je drugo Đorđevićevo dugometražno ostvarenje nakon veoma zapaženog debitantskog filma „Moj jutarnji smeh“, kojim je pobrao simpatije i publike i kritike, ali i pokupio brojne nagrade na domaćim i međunarodnim festivalima. U epicentru novog Đorđevićevog filma, već ovenačnog sa dva priznanja na ovogodišnjem FEST-u (nagrada za glavnu žensku ulogu i Politikina nagrada za najbolji film), jeste porodica Šarenac, koja se posle dužeg vremena ponovo okuplja u svom domu na periferiji Kragujevca. Vedrim, optimističnim i pomalo romansiranim pogledom na život oni rasteruju tamne oblake svakodnevnice, uživajući u svakom zajedničkom trenutku i ne dozvoljavajući da im bilo šta poremeti taj njihov mikro svet satkan od ljubavi, nežnosti i dobrote.
Izvor: Instagram
Na ideju da snimi ovaj film Đorđević je došao potpuno slučajno, tako što je pre nekoliko godina, baš negde u vreme korone, naleteo na knjigu Duška Radovića „Sedi da razgovaramo“, koja ga je inspirisala da napravi film koji govori o lepoti življenja. Kako sam priznaje, u početku je postojala bojazan da će jedan ovakav krajnje atipičan i intuitivan film, lišen klasičnog filmskog zapleta, naići na zid nerazumevanja kod šire filmske publike, ali pune bioskopske sale govore suprotno.
„Naravno da kao reditelj uvek imam taj neki strah od toga kako će publika prihvatiti film, da li će joj biti dosadan, da li će shvatiti ideju i poruku filma itd. Sa druge strane, isto tako sam svestan da ukoliko smo mi kao filmski stvaraoci iskreno uzbuđeni i inspirisani onime što snimamo, da će se ta naša emocija i strast sigurno preneti i na gledaoce. U slučaju ovog filma pojavila se ta neka emotivnost u trenutku kada za njom nismo jurili, odnosno onda kada smo u toj nekoj našoj filmskoj igri zaboravili na ozbiljnost koja se obično javlja prilikom snimanja filmova, budući da su tako skupi i da ih je teško napraviti“, ističe Đorđević na samom početku razgovora za Puls Šumadije.
Đorđevićev film je kod većeg dela publike ostavio snažan utisak. Toliko snažan da ga mnogi porede sa psihoterapijom, navodeći da ih je ovaj film naterao da ponovo obrate pažnju na neke pomalo zaboravljene životne radosti, bilo da je to druženje sa prijateljima, uživanje u lepom sunčanom danu ili pak omiljenim kolačima. Za samog reditelja ovaj film predstavljao je način da se oslobodi te neke doze nesigurnosti koja ga je možda sputavala u nekoj ranoj fazi stvaralaštva i da još hrabrije i odlučnije nastavi plovidbu filmskim vodama.
„Ovaj film je za mene je značajan kao početak oslobađanja od prevelike samokritičnosti, ali i kao početak slobodnijeg i maštovitijeg, a samim tim i emotivnijeg pravljenja filmova“.
Deluje da je jedan ovakav film nedostajao savremenoj srpskoj kinematografiji, koja je polako počela da tone u neku vrstu žanrovske jednoličnosti. U tom smislu je jedan ovakav vedar i pozitivan film, bez ijedne izgovorene psovke, neka vrsta „incidenta“, ali i pokazatelj da klima u srpskoj kinematografiji polako počinje da se menja.
„To je na drugima da kažu. Mi smo samo sledili našu potrebu da snimimo jedan vedar, ali u isto vreme i pomalo tužan film. U isto vreme, imali smo tu slobodu da ga snimimo na jedan nekonvencionalan način i da ga, nadam se, učinimo neobičnim i autentičnim“.
Izvor: Instagram
S obzirom da je kompletan film snimljen u Kragujevcu, da je sam reditelj, kao i većina filmske ekipe rodom iz grada na Lepenici, da se u njemu govori karakterističnim šumadijskim akcentom, mnogi su ovaj film sa razlogom doživeli kao neku vrstu filmske posvete Kragujevcu, iako je suštinski Markova filmska priča univerzalna i mogla je biti smeštena u bilo koji drugi grad na svetu. Ipak, niži troškovi produkcije i mogućnost da snima na njemu poznatom terenu bili su presudni da Marko svoju filmsku porodicu Šarenac smesti u rodni Kragujevac.
„Uvek je lakše snimati u gradu kojeg poznaješ i na nekim dobro poznatim lokacijama. Naravno, tokom snimanja se javila i neka vrsta nostalgije, budući da je većina nas iz filmske ekipe nakon srednje škole napustila Kragujevac, a sada smo eto imali priliku da mu se vratimo na malo duže vreme“.
Markov film ujedno je i omaž nekim njemu dragim ljudima koji su oblikovali njegov umetnički izražaj, a to je u prvom redu Slavica Urošević-Slaja, kroz čiji je Dramski studio u kragujevačkom Domu omladine prošao veći deo glumačke ekipe iz filma, uključujući i samog Marka, koji je u znak poštovanja i zahvalnosti prema legendarnoj Slaji odlučio da joj posveti jednu od najemotivnijih scena u svom filmu.
„Teško da bih uopšte mogao opišem u par rečenica Slajin uticaj u mom radu. Zbog toga sam se potrudio da napravim jednu scenu koja bi makar malo bolje to dočarala. Moram priznati da sam oduševljen načinom na koji je Ivana (glumica Ivana Vuković prim. au.) iznela govor u toj sceni Kikine komemoracije u filmu (ime učiteljice glume u filmu, koja zapravo predstavlja Slaju), a u ime svih nas koji smo bili polaznici Slajine dramske radionice. Mogu reći da je čitav film u neku ruku omaž svemu onome što je Slajin rad predstavljao, a to je potreba da se bude iskren, maštovit i pošten“.
Jedna od specifičnosti Markovog filma svakako su dijalozi koji deluju neverovatno prirodno i spontano. Za to su pored samog Marka, koji pored režije potpisuje i scenario za film, zaslužni i sami glumci, koji su svojom veštinom improvizacije učinili dijaloge još autentičnijim.
„Puno vremena sam proveo u pisanju dijaloga, ali sam onda na snimanjima često znao da sve to napisano jednostavno odbacim i pružim podstrek glumcima da improvizuju, naravno na čvrstim osnovama već postavljene scene. Bilo je, dakle, momenata kada smo pratili scenario od reči do reči, ali i trenutaka kada smo išli nekim drugim putevima koji su možda u tom momentu bili istinitiji za određenu snimajuću scenu“.
Film obiluje i jako dobrim i pitkim humorom, koji nije prost i banalan kao u većini domaćih ostvarenja, već je, naprotiv, autentičan, suptilan i u apsolutnoj je korelaciji sa senzibilitetom filma. Naročito je urnebesna scena u kojoj se jedan od glavnih junaka bori sa svojim strahom od vožnje.
„Ta scena je bila prilično zahtevna, budući da scenario nije bio puno od pomoći, pa smo je “tražili” na licu mesta. Bilo je, priznajem, pomalo stresno jer se već bližio kraj snimanja, a nama je trebala ta scena. Sati su prolazili na autobuskoj, odnosno železničkoj stanici, sve dok se u jednom momentu nismo dosetili tog čuvenog hita Kemala Montena “Vratio sam se živote”, koji je dao svojevrsni “pečat” ne samo toj sceni, već i čitavom filmu“.
Izvor: IMDB
Upravo je odabir muzičkih tema, poput već pomenutog evergrina „Vratio sam se živote“ koji je u međuvremenu postao i lajtmotiv filma, dao Markovom filmu jednu posebnu notu i savršeno se uklopio u njegov narativ.
„Dugo sam tražio odgovarajuće pesme u montaži. Neke sam, naravno, već odredio tokom pisanja scenarija, a neke su, poput ove Kemalove, došle spontano na setu. Posebno mi je draga i muzika koju je za ovaj film komponovala Sofija Milutinović, a otpevala Sofija Borota, obe Kragujevčanke. Sofija Milutinović je moja drugarica još iz osnovne škole i mislim da je stvarno napisala jako lepu muziku, koja ne odudara previše od ostalih poznatijih numera u filmu“.
Većina svetski poznatih reditelja ima svoje „omiljene“ glumce sa kojima rado i često sarađuje. Marko ima tu sreću da od samog početka svog filmskog stvaralaštva ima uz sebe uigran glumački tandem Filip Đurić-Ivana Vuković, koji uz još jednog Kragujevčanina Nikolu Rakočevića i očaravajuću Mionu Pejković nose teret njegovog novog filma na svojim glumačkim plećima.
„Filip i Ivana spadaju u grupu najboljih glumaca svoje generacije, tako da mi je kao reditelju stvarno uživanje da radim sa njima. Istina, bude to nekad pomalo i nezgodno, pošto smo u međuvremenu postali i nerazdvojni prijatelji, pa onda deluje pomalo neukusno da ih previše hvalim. Svakako sam oduševljen njihovim glumačkim ostvarenjima u ovom filmu, ali i ulogom koju je ostvario njihov filmski brat, Nikola Rakočević, sa kojim sam takođe ostvario divnu saradnju“.
Izvor: IMDB
Jednu od manjih rola u filmu igra i regionalna glumačka zvezda Goran Bogdan. Marko otkriva da je filmska saradnja sa Bogdanom proistekla iz njihovog zajedničkog druženja i da je njegova mala, ali dovoljno upečatljiva rola dala određeni šmek čitavom filmu.
„Sa Goranom sam se upoznao nakon što mu se dopao moj prethodni film “Moj jutarnji smeh”. To neko naše druženje pretvorili smo u saradnju. Bilo je zaista veliko zadovoljstvo raditi sa njim jer je on neko ko je spreman da se igra i istražuje. Iako nismo imali puno snimajućih dana, dosta smo različitih ideja isprobali zajedno i ja sam mu izuzetno zahvalan na velikoj posvećenosti koji je pokazao tokom snimanja filma“.
Marko je i na svom debitantskom ostvarenju „Moj jutarnji smeh“ imao priliku da sarađuje sa još jednim glumačkim bardom, pokojnim Nebojšom Glogovcem. Bila je to, zanimljivo, Glogijeva poslednja filmska uloga, a Marko otkriva po čemu će pamtiti saradnju sa ovim velikanom srpskog glumišta.
„Pamtim tu njegovu duhovitost, inteligenciju i lakoću sa kojom je obavljao svoje glumačke zadatke. Šta da kažem, imao sam sreću što sam radio sa tako dobrim i velikim glumcima kao što je Glogi“.
Deluje da će Marko biti na „slatkim mukama“ kada je reč o kastingu za svoje naredne filmove. Naime, neki od naših najpoznatijih glumaca današnjice, poput Sergeja Trifunovića, Gordana Kičića, Vesne Trivalić, Jovane Stoiljiković, bili su toliko impresionirani Markovim filmom da su odlučili da napišu svojevrsna ljubavna pisma samom filmu.
„Naravno da mi sve te pohvale od strane kolega glumaca izuzetno prijaju i jako mi je drago što im se toliko dopao film. To su sve ljudi koji su mene inspirisali da se bavim filmskom umetnošću. Naravno da bi mi bila velika čast ukoliko bi se neko od njih pojavio u nekom mom budućem filmu. Ostaje mi samo da prvo napišem uloge vredne poziva“.
Izvor: IMDB
Uspeh ovog filma na bioskopskim blagajnama možda je i najbolji podstrek mladim filmskim autorima da ostanu dosledni u svom filmskom izrazu jer je evidentno da dovoljno kvalitetno i autentično filmsko ostvarenje na kraju ipak pronađe svoj put do šire publike.
„Mislim da je sam uspeh ovog filma i njegova gledanost razbila te neke predrasude o tome kako nema publike za ovakve vrste filmova. Nadam se samo da će distributeri i prikazivači sada pažljivije gledati filmove, a ne samo etiketirati ih kao umetničke i davati im loše termine u bioskopima, ili ih čak uopšte ne uvrštati u repertoar. Mi smo imali puno sreće što smo uz pomoć Sergeja Trifunovića došli do distributera Megacoma, čime smo dobili priliku da prikažemo film široj publici“, otkriva Marko na kraju našeg razgovora.
Nakon više nego uspešnog bioskopskog života, film „Za danas toliko“ tokom leta očekuje učešće na brojnim festivalima u Srbiji i inostranstvu. Do tada imate još malo vremena da ovo ljupko filmsko ostvarenje pogledate u bioskopima i doživite isto ono katarzično iskustvo kakvo je do sada doživelo više od 50 000 ljudi koji su pogledali film.
