Stefan i Nenad Teofilović, braća iz Kragujevca koji žive i rade u Beogradu, veliki su zaljubljenici u film. Tu svoju strast od pre šest godina počeli su da pretvaraju u kratke igrane filmove. Od samog početka izazvali su pažnju jer su njihovi flmovi prikazivani na mnogim festivalima na svim stranama sveta i donosili su zapažene nagrade.
Nenad, rođen 1991. godine, radi u Pošti kao kontrolor, dve godine je mlađi brat iz ovog tandema, ali ravnopravan akter sa Stefanom, koji već duže radi na prekookeanskom kruzeru kao menadžer fotografije. Nenad kaže da režiju i scenarije u svojim ostvarenjima potpisuju odvojeno, ali zapravo sve filmove rade zajedno. Priču napiše jedan ili drugi, a onda zajedno „prođu” kroz nju i unose prepravke. Nenad smatra da je Stefan ozbiljniji kad je režija u pitanju i kad scenario prođe kroz njegove
ruke, onda doživi još promena. Tada počinje snimanje.
Ovaj postupak dao je rezultate. Stefan je kao reditelj potpisao trilogiju pod nazivom „Seoski zapisi”, u kojoj su filmovi pod naslovima „Teret”, „Jad” i „Slom” koji je tek u fazi postprodukcije i imaće premijeru do kraja godine. Nenad je pripremio trilogiju „Dok snovi umiru”, u okviru koje su urađeni filmovi „Život” i „Ljubav”.
„Teret” otvorio vrata
Godine 2017. snimili su prvi film „Teret” koji je po ugledu na italijanske neorealiste snimljen u prirodnom ambijentu. Ovaj film je bio poziv na buđenje i pokušaj da se u društvu opterećenom skupom tehnologijom otvori put nekom drugačijem filmu. Napravio je zapažene rezultate širom sveta i bio jasna poruka da treba da nastavimo saradnju, kaže Nenad.
Posle ovog debija braća osnivaju sopstvenu producentsku kuću „Reditus” iz koje izlaze svi budući njihovi filmovi. Do sada najnagrađivaniji film Teofilovića je kratki igrani film „Jad”, sniman u selu njihovih roditelja Tečić u Levču, kao deo Stefanove „seoske trilogije”. Osvojio je 22 nagrade, gde bi trebalo istaći Stefanovu nagradu za najbolju režiju u Luganu, nagradu za najboljeg glumca i najbolji kratki film na Festivalu srpskog filma u Čikagu, nagrada publike za najbolji film u Tuzli,
nagrade za najbolji crno beli film u Njujorku, Rimu, Nici, Lisabonu i Glazgovu i nagrada za najbolji kratki film u Karakasu.
Osobenost ovog filma je da je u njemu poznati kragujevački glumac i gradska legenda Bratislav Slavković Keša odigrao svoju poslednju ulogu pred kraj života. U njegovu čast autori su honorar osvojen za najbolji film u engleskom gradiću Rasthol poklonili gradu Kragujevcu za pomoć deci bez roditelja, beskućnicima i Domu za stare, čiji je i Keša bio stanar.
Nagradu za ovaj film ostvario je i poznati novosadski glumac Radoje Čupić, kao najbolji glumac na Festivalu u Čikagu. On igra partnera kragujevačkog barda glume u ovom filmu koji nas upoznaje sa starcem na zalasku života, čiji sin retko dolazi u selo. Slava koja se priprema je nova nada da će doći ovog puta. Čupić igra prvog komšiju čija se priča prepliće sa glavnim junakom.
Ovaj film je nastao u teško vreme korone i na festivalima je učestvovao onlajn, kao što je bilo pravilo u celom svetu. Tako braća Teofilović kao autori nisu prisustvovali ni jednom festivalu, nisu imali kontakt sa publikom, iako su posle ovog filma imali i pozive za učešće na raznim filmskim radionicama i predavanjima.
– Taj kontakt sa publikom je značajan, ali mi ga retko imamo. Na festivalu u Tuzli dobili smo nagradu publike i to je naša najdraža nagrada do sada. Ja sam otišao da je primim i poklonim se publici jer je brat na kruzeru. Kad sam izašao cela sala je aplaudirala i meni su krenule suze od velikog uzbuđenja, seća se Nenad.
Najava dugometražnog filma
Kratke filmove koji izlaze iz njihove radionice Nenad opisuje kao realistične, zapravo kao egzistencijalističke, jer govore o običnim ljudima koje srećemo i svakodnevnim životnim situacijama, uz pokušaj da u tim događajima nađu i stvore umetnost. Ima i odstupanja od te osnovne linije, pa je tako 2018. godine nastao eksperimentalni film „Život” čiju režiju potpisuje Nenad. To je kratki film od samo tri statična kadra koji nas vodi na putovanje u besmisao i nazad, raspravljajući o svrsi ljudske
egzistencije, podseća Nenad. Film je učestvovao na mnogim festivalima i gledaoci su uvek imali mnogo pitanja posle projekcije, dodaje on.
Drugi film iz buduće trilogije pod naslovom „Ljubav” imao je premijeru u junu ove godine u Baltimoru. Do kraga godine biće prikazan na desetak svetskih festivala, a srpsku premijeru imaće u novembru na beogradskom „Saundtrek festivalu”. Trenutno braća Teofilovići rade postprodukciju filma „Slom” koji bi trebalo da ima premijeru početkom iduće godine.
To je do sada najzahtevniji film i simbioza profesionalnih glumaca i naturščika. U njemu nastupa Dragana Varagić, poznata beogradska glumica i regiteljka, ali i stari saradnik Radoje Čupić i mladi srpski glumac Milutin Dapčević, koji je dosta snimao u Italiji.
– Film će biti završetak trilogije „Seoski zapisi” i neka vrsta omaža Levču i srpskom selu, navodi Nenad.
Za ovih šest godina rada u kinematografiji Teofilovići su se afirmisali i počele su da stižu i ponude za saradnju sa drugom autorima i filmskim kućama. Najviše poziva dobijali su da sarađuju na pisanju scenarija, ali ih nisu prihvatili jer svoje priče žele da snimaju sami. Nenad kaže da njegov brat i on kroz saradnju već čine dovoljno kompromisa jedan sa drugim, da bi kroz uključivanje i trećih lica bilo teško sačuvati stav, a to je da do kraja budu nezavisni stvaraoci, bez upliva bilo čijih
ideja sa strane.
Zato je njihov kredo da finansiraju svoje filmove isključivo sami, bez upliva bilo čijih sredstava, pa ni onih koja se dodeljuju na konkursima Filmskog centra Srbije, gde im je predlagano da učestvuju. Nisu prihvatili, odgovara Nenad, jer to povlači mnoge kompromise.
Taj pristup primeniće i prilikom snimanja svog prvog dugometražnog igranog filma čija je priprema odmakla. Scenario je završen, a snimanje će biti u Kragujevcuu naredne dve godine. Ideja je da to bude „pank rapsodija” o tri sredovečna poznanika i posledicama njihovih odluka iz prošlosti.
– Naša maksima je da da se ne razmišlja o tome hoće li filmovi nekoga uvrediti. Oni su odraz socijalnog senzibiliteta i prikazuju ono što mislimo i iza čega stojimo. Smatramo da film nije zlatno vime za producentsko sisanje novca, niti hibrid lepih boja, predela, enterijera, mudrih ili šaljivih fraza, 3D ili specijalnih efekata. On mora biti baština kolektivnog duha zajednice obrađenog prizmom autora, zaključuje Nenad Teofilović.
Izvor: Link
