Knjaževsko srpski teatar obično ima četiri do pet premijera godišnje, koje odani ljubitelji pozorišta očekuju s velikim nestrpljenjem. Međutim, premijera predstave neobičnog naslova „Rasvetljavanje slučaja serije ubistava trovanjem u Ćuprijskom okrugu sedamdesetih godina 19. veka” prošla je gotovo nezapaženo. S obzirom da je reč o koprodukciji Knjaževsko srpskog teatra, Plus teatra Lazarevac, Seoskog kulturnog centra Markovac i Umetničke grupe „Hop.La“ iz Beograda, nije moguće da se
često izvodi u kragujevačkom pozorištu, pa postoji opasnost da ovaj nesvakidašnji umetnički projekat ne dobije zasluženu javnu recepciju.
Predstava „Rasvetljavanje…” zadire u mračne teme iz prve polovine 19. veka, koje su u izmenjenom obliku prisutne i danas, a spadaju u oblast istorije, etnografije, sociologije, prava i ljudskih prava. Reč je o pozorišnoj rekonstrukciji suđenja održanog 1875. u Okružnom sudu u Ćupriji, rađenoj na osnovu zapisnika sa suđenja zabeleženog u knjizi Obrada Gavrilovića „Ćuprijski okružni sud 1815-1865” (SANU) i studije „Po njima se ništa neće zvati: Sporedne
i sasvim sporedne ličnosti iz srpske istorije 19. veka”.
Optuženo je 18 žena koje su odgovarale za preko dvadeset ubistava trovanjem. Žrtve su mahom bili njihovi muževi, a delikti su izvršeni u varoši Svilajnac i obližnjim selima Markovac i Sedlare.
Tema nasilja nad ženama i njihovog očajničkog otpora da se zaštite ubistvom nasilnika više puta je dobila svoj teatarski izraz, a na prošlogodišnjem Joakiminterfestu mogli smo da vidimo predstavu „Trpele” Beogradskog dramskog pozorišta. Ova bolna i duboko potresna predstava, po tekstu i režiji Milene Depolo i Bobana Skerlića, sazdana je na osnovu ispovesti žena – žrtava porodičnog nasilja. Predstava je osvojila brojne nagrade i ne samo da otvara aktuelnu temu rodno zasnovanog nasilja, već i
publici pruža mogućnost pročišćenja, katarze. I aktuelna i nagradama divinizovana predstava „Uspavanka za Aleksiju Rajičić” Narodnog pozorišta iz Beograda, po tekstu Đorđa Kosića i u režiji Juga Đorđevića, bavi se temom žena iz 19. veka, koje su izlaz iz teškog porodičnog nasilja našle ubistvom svojih muževa, a željeni mir i slobodu, paradoksalno, nalaze tek u Požarevačkom zatvoru.
Predstava „Rasvetljavanje…” dokumentarističkim pristupom, na tragikomičan način bavi se istom temom i predstavlja zanimljivu teatarsku inovaciju, kako po rediteljskim i dramaturškim idejnim rešenjima, tako i po zaigranosti glumica. Istovremeno je društveno kritična, kao i zabavna, duhovita i koncipirana je tako da pruža mogućnost glumicama da pokažu svoju raznoliku interpretativnu snagu u kazivanju monologa. Predstavu izvodi izvrsna glumačka postava: Ivana Nedeljković,
Jasmina Dimitrijević, Jelena Cvijetić, Katarina Mitrović i Maja Jovanović Spasojević, a koncept predstave ne pruža mogućnost glavne uloge, već svaki lik ponaosob doprinosi da ona poseduje žižno mesto.
Tekst i režiju predstave uradila je Anđelka Nikolić, a dramaturgiju Dimitrije Kokanov. Oni su preuzeli koncept „pozorišta participacije“ koji izaziva pravu rezonanciju kod publike, inače bi tekst, koji po prirodi nije teatarski, verovatno bio dosadan. Uspeh predstave u velikoj meri zavisi i od učešća publike koja se nalazi na sceni, čime se potire granica između aktera i nje, a od pojedinih gledalaca se traži da postanu deo glumačke igre. Publika, koja je inače u teatru pasivna, zaklonjena
mrakom, ovde se ne oseća kao potrošač koji pasivno konzumira predstavu, već je „zamoljena“ da aktivno učestvuje u iluziji stvaranja umetničkog dela.
Posebnu draž predstavi daje interakcija muzičkih numera, u kojima učestvuje i publika, predvođena glumicama, pri čemu se posebno ističe prepoznatljiv glas Jasmine Dimitrijević (koja će ostati večito upamćena bravuroznom interpretacijom Edit Pjaf). Pesme i melodije koje se u predstavi izvode preuzete su iz zbornika „Narodne pesme u Krajini” Živojina Stankovića, osim sevdalinke „Konj zelenko rosnu trave pase“ i pesme „Oj na ove duge noći” koju je komponovao Dragoslav Tanasković
Trnda. Poslednjih godina su u našem (i ne samo u kragujevačkom) pozorištu česte produkcije koje uključuju „živu muziku“, koju izvode glumci (a ne angažovani profesionalni pevači), a za komponovanje je zadužen Trnda. Da li je pesma stvar trenda, način da se prebrode teška vremena ili da se privuče publika, vreme će pokazati.
Uzgred, u antičkom teatru pisac-tragičar ili komediograf bio je podjednako zadužen i za tekst kao i za režiju i muziku. Dakle, multimedijalni umetnik nije proizvod naših vremena.
Često tematizovanje nasilja (porodičnog, partnerskog, društvenog, emotivnog, socijalnog…) u pozorišnim predstavama, ali i sve češće i brutalnije njegove manifestacije u stvarnom životu, govori da nije pozorišno ogledalo krivo što odražava naš nakaradni lik.
Drugim rečima, pozorište, iako gubi trku sa moralnim bezakonjem vremena, neodvojivo je od života i sveta koji nas okružuje, ali ne isključuje i ono što je u nama, želeli mi da se suočimo s tim, ili ne.
ŽENE LIKVIDATORI NASILNIKA
Oslobađanje trovačice – nije bilo dokaza
Patrijarhalno nasilje i femicid, kao najekstremniji oblik muškog nasilja prema ženama, oduvek je, pa i danas u Srbiji, raširena pojava, a društveni i institucionalni odgovori ne utiču adekvatno na njegovo suzbijanje. Slučajevi nasilja, porodičnog i partnerskog, sve do danas nisu adekvatno procesuirani, niti sankcionisani, pa su žene kroz istoriju umele da uzmu „stvar u svoje ruke”. Pošto su fizički slabije, uglavnom su se služile otrovom – arsenikom, kako bi se rešile nasilnika.
Zabeleženo je da Maria Gesche (1785-1831) iz Bremena (Nemačka) arsenikom usmrtila oca, majku, tri muža i još ponekog. Mary Ann Cotton (1832-1873) iz Engleske je otrovala četiri muža, dva ljubavnika i 11 dece (od ukupno 13). A u mađarskom selu Nađrev je između 1914. i 1929. arsenikom ubijeno oko 300 muževa. Sva ova ubistva vodila su do glavnoosumnjičene Žužane Olah, udate Fazekaš (1860 – 1928), koja je na suđenju oslobođena usled nedostatka dokaza.
Žužana Olah, udata Fazekaš (1860 – 1928)
U predstavi „Rasvetljavanje slučaja serije ubistava trovanjem u Ćuprijskom okrugu sedamdesetih godina 19. veka“ se činjenice poklapaju sa istorijskim faktima, pa je u središtu trovačkih delikata izvesna Kadivka, nadrilekarka iz Svilajnca, a mnoge trovačice budu oslobođene na sudu, usled nedostataka dokaza. U međuvremenu se hemijska nauka toliko razvijala, da je danas nemoguće sakriti dokaze o trovanju, bilo kojem i bilo kada. Zato akademik Ivan Gutman u svom predavanju pod nazivom „Kako
otrovati svoga muža (nekad i sad) – hemijski aspekti“, poručuje da se danas ne isplati koristiti arsenik, niti bilo koji drugi otrov, jer koji god otrov da se koristi – hemičari ga mogu dokazati!
Izvor: Link
