Razlika između prihvatljivog i neprihvatljivog ponašanja je maglovita i zavisi od socio-kulturnih vrednosti, ali postoje i neka zajednička obeležja ovih poremećaja, kao što su:
– socijalna neprilagođenost – narušeni socijalni odnosi i oštećenja svakodnevnog života deteta;
– izražena učestalost poremećaja ponašanja – trajni obrasci koji traju šest meseci ili duže;
– neuspeh prilikom sugerisanja roditelja na ispravne socijalne veštine;
– kazne ne pokazuju nikakav uspehi dete je antisocijalno.
Dijagnostika poremećaja ponašanja kod dece
Prilikom postavljanja dijagnoze poremećaja ponašanja uvažava se razvojni nivo deteta, a to znači da se ne postavlja dijagnoza nakon 18. godine života. Karakteristike poremećaja ponašanja mogu pratiti neka druga psihijatrijska oboljenja koja su u osnovi, a najčešće su to: shizofrenija, manija, depresija, hiperkinetski poremećaj, reaktivna stanja.
Stručna procena poremećaja ponašanja obuhvata:
– fizički status deteta – neurološki problemi i čulni deficiti,
– psihijatrijski status – emocionalni problemi, self procena, inteligencija, teškoće učenja,
– socijalna procena – porodično funkcionisanje, stavovi i obrasci komunikacije, školsko funkcionisanje, uticaj i resursi uže socijalne sredine.
Važna je procena motivacije porodice i deteta za tretman jer nije retko da nedostaje taj oblik saradnje.
Kako prepoznati poremećaj u ponašanju kod deteta?
Često se dešava je da poremećaji ponašanja više pogađaju druge (roditelje i okruženje) nego samo dete. Takođe, nije retko da dođe do preterane tuče i zastrašivanja, kao i surovosti prema ljudima i životinjama. Osobena ponašanja jesu i destruktivnost prema imovini što uključuje podmetanje požara, provale i krađe.
Deca koja imaju poremećaj ponašanja sklona su laganju, bežanju iz škole i od kuće, neposlušnosti, provokativnom i prkosnom ponašanju ali i nošenju oružja u tučama, prenosi stetoskop.info.
Ovu decu karakteriše loša samoprocena, nisko samopoštovanje, impulsivnost, razdražljivost, ćudljivi ispadi, niska tolerancija na osujećenja, odsustvo empatije i bliskih prijateljskih odnosa, nedostatako sećanja krivice, prebacivanje odgovornosti na druge, usmerenost na ličnu korist. Takođe, čest je školski neuspeh i zloupotreba alkohola i psihoaktivnih supstanci.
Poremećaj ponašanja je veoma čest. Procenjuje se da oko devet odsto dečaka i dva odsto devojčica do 18. godine razvije ovaj poremećaj.
Nastanak poremećaja ponašanja kod dece
Etiologija ili poreklo nastanka poremećaja ponašanja može biti uslovljen biološki i psihosocijalno, čime glavnu ulogu imaju individualne, porodične i socijalne karakteristike.
Individualne karaktersitike jesu:
– genetika,
– temperament (impulsivnost, nemir, agresivnost),
– fizičke bolesti ili ograničenja (bolesti centralnog nervnog sistema, epilepsija, cerebralna paraliza),
– kognitivni nedostaci (nizak IQ, teškoće čitanja).
Porodični faktori imaju najvažniji uticaj na nastanak bolesti, a u njih spadaju: porodična veličina i struktura, razbijena porodica, porodica sa velikim brojem dece, porodični i bračni nesklad, ličnost i zdravlje roditelja (antisocijalni poremećaj ličnosti roditelja, kriminalitet, depresija majke), emocionalni odgovor roditelja na dete (hostilan stav, otvoreno ili prikriveno odbacivanje, zanemarivanje deteta, kriticizam), deficitne roditeljske veštine (nedoslednost u primeni pravila i kontroli detetovog ponašanja, neslaganje roditelja u pogledu vaspitnih postupaka, oštro kažnjavanje za loše ponašanje pre nego nagrađivanje za dobro, stav prema disciplini koji varira između preterano čvrstog i labavog).
Socijalni faktori nisu nezamerljiv, a u njih ubrajamo: nizak socio-ekonomski status, loši uslovi stanovanja, kriminal i nezaposlenost, škola, mediji.
Tretman za poremećaj ponašanja
Za tretman ovog poremećaj je pre svega potreban timski i kompleksan pristup koji uključuje sinhrono delovanje porodice, škole, socijalne službe i drugih učesnika.
Individualni rad sa detetom obuhvata modifikaciju simptoma kao što je na primer agresija, kognitivni trening rešavanja problema, edukativna pomoć i tretman fizičkih i drugih psihijatrijskih simptoma.
Takođe, izuzetno je važan rad sa roditeljima deteta sa poremećajem ponašanja, te savetovanje roditelja obuhvata trening roditeljskih veština, monitoring detetovog ponašanja, ustanoljavanje jasnih pravila aktivnosti u kući, dosledan odgovor na detetovo ponašanja (nagrade, kazne), razvijanje strategija suočavanja sa krizom. porodična terapija, modifikovanje obrazaca interakcije i komunikacije, definisanje uloga i pravila.
Škola treba da bude uključena u ovaj proces, te su edukativni i bihejvioralni modifikacioni programi u učionici veoma bitan deo tretmana. Takođe, ne sme se zaboraviti ni na ekonomsku pomoć porodici, nadzor deteta i porodice od strane socijalnog radnika, kao i po potrebi upućivanje deteta u ustanove (specijalne škole, vaspitni domovi).
Mogući ishodi
Lošiji ishod se uočava kod dece sa težim i ranim oblicima poremećaja ponašanja. Antisocijalni poremećaj ličnosti razvije kod trećine dece sa poremećajem ponašanja, a druge psihijatrijske poremećaje kao što su shizofrenija, upotreba alkohola i narkotika, neke druge neurotske smetnje razvije polovine dece sa poremećajem ponašanja. Bez psihijatrijskog simptoma na kraju tretmana bude oko 18 odsto dece.
Odraslo doba kod dece sa poremećajem u ponašanju neretko bude turbulentno, te su mogući razvodi, nezaposlenost i česte promene posla, kao i teškoće u ostvarivanju interpersonalnih veza.
Izvor: Link
