Poštenje se ne kupuje! Dvojica Kragujevčana vratili pun novčanik novca vlasniku i pokazali ljudskost

Radnici preduzeća „Energetika“ u Kragujevcu Miro Obrović i Dragan Jokić našli su nedavno notes pun novca i vratili ga vlasniku. Ne razmišljajući ni na trenutak da bez kazne mogu zadržati nađeno. Ovo je velika priča o takozvanim malim ljudima koji pokazuju kako je lako biti najveći

U Srbiji 21. veka u kojoj su osobine poput poštenja, morala, časti, čestitosti i čovečnosti obesmišljene do te mere da se u dobrom delu javnosti doživljavaju ne kao prednost već kao hendikep, postupak dvojice radnika iz Kragujevca koji su našli notes pun dinara i evra i istog dana ga vratili vlasniku, izgleda kao da se dogodio u Norveškoj gde možete biti sigurni da će vam lap top zaboravljen u vozu već sura stići brzom poštom na kućnu adresu. O trošku železnice, pod uslovom da se na torbi upisali adresu i broj telefona.

Priča koja sledi nema veze sa Norveškom, ali ima veze sa Švajcarskom u kojoj, kao i u svim drugim uređenim zemljama, funkcionišu biroi za izgubljene i nađene stvari.

U vreme globalne trke za novcem i dalje ima izuzetaka koji potvrđuju pravilo da nije sve u parama.

JAČI OD ISKUŠENJA

Radnici preduzeća Energetika u Kragujevcu Miro Obrović i Dragan Jokić našli su nedavno notes pun novca i vratili ga vlasniku. Obrović i Jokić su službenim vozilom pošli na lokaciju na kojoj je trebalo otkloniti kvar na toplovodu, kada su na kolovozu u ulici Nikole Pašića u centru grada primetili notes pun novca, podigli ga sa asfalta, završili posao od koga žive i krenuli u internet pretragu za vlasnikom notesa, čija je lična karta glasila na ime Ferdi Rama.

Nijednog trenutka nisu bili u iskušenju da novac podele među sobom, iako se „imalo šta podeliti“, niti je na njihovo shvatanje časti i poštenja mogla uticati nacionalna  i verska pripadnost mladića koji je izgubio notes.

„Jednostavno, mi nismo takvi ljudi i nikada se nismo grabili za tuđe. Navikli smo da živimo od svog rada i nema tih para koje bi mogle da promene naš odnos prema parama. Pare se zarade, pa potroše i opet zarade…,, ali to nije slučaj sa  poštenjem koje se ne kupuje i prodaje već se  rađa sa čovekom i kad  se jednom izgubi više se ne  vraća“, kaže Obrović za Novi magazin.

Jokić kaže da je dogovor bio spontan i obostran, zajedno rade već dvadeset godina i dovoljno se poznaju da „drugačije ne može biti“: „U trenutku smo se pogledom dogovorili da notes vratimo vlasniku, a jedina dilema je bila na koji način će novac najbrže stići do vlasnika, jer smo pretpostavljali da je nameravao da ga troši, pošto ga je nosio sa sobom.“

Jokić za NM i dodaje da je „pao dogovor“ da odbiju svaku eventualnu ponudu „nagrade poštenom nalazaču“, bez obzira  kolika ona bila. „Rečeno, učinjeno. Nismo želeli da neko pomisli da smo sve ovo uradili zbog nagrade“, objašnjava Obrović.

POTRAGA I RAMINA SREĆA

Internet potraga za Ramom je ubrzo urodila plodom jer su preko mesindžera stupili sa njim u kontakt i ugovorili sastanak na trgu „Mala vaga“, ali je Jokić zbog porodičnih obaveza morao da ide kući, pa je „zadovoljstvo srećnog epiloga tog događaja i teret medijske slave“ prepustio starijem kolegi.

Ubrzo su se našli u centru Kragujevca gde je Obrović predao notes Rami i zamolio ga da prebroji novac i tek tada je saznao da je u notesu bilo nešto manje od 1.000 evra i oko 30.000 dinara.

Rama je tom prilikom rekao da je, dok je tražio ključeve od kola, na trenutak spustio notes i mobilni telefon na haubu, a kada je pronašao ključeve uzeo samo telefon i požurio da se priključi pripremama svadbe kod rođaka.

Radi za jednu švajcarsku firmu koja ima kooperante u Srbiji, zbog čega često dolazi kući. „Znam kako se živi u Srbiji i novac sam odmah prežalio, ali sam ’pukao’ zbog izgubljenih dokumenata, jer su u notesu bile lična karta, švajcarska radna dozvola i osiguranje, vozačka i saobraćajna dozvola, platne kartice za čije mi je ponovno vađenje bio potreban čitav odmor, zbog čega sam im zahvalan do neba“, rekao je Ferdi Rama i svoju zahvalnost želeo da konkretizuje i nagradom za poštenog nalazača.

Obrović je to odbio, jer se tako ranije izričito dogovorio sa  kolegom Jokićem. Iako je Rama na sastanak stigao crnim mercedesom novije generacije

„Mislim da smo učinili nešto što bi svako trebalo da učini u ovakvoj prilici. Učinili smo nešto pošteno i lepo što nas je ispunilo zadovoljstvom. Rami smo ulepšali dan jer je mogao da kupi rođaku poklon za svadbu, a ostale su mu i pare za registraciju vozila zbog koje je tog dana i dolazio u centar grada“, kazao je Obrović.

Za uspomenu na ovaj događaj ispucano je mnogo fotografija, razmenjeni su brojevi telefona i, kao što je primetio Obrović, svi su se rastali „puna srca“.

Potvrda ljudskosti

Jokić je prošlog leta morao „iz pristojnosti“ da prihvati poziv na večeru u jednom poznatom budvanskom restoranu, jer ga je zajedno sa Ivanom i Danilom na večeru pozvala žena koju je tog popodneva na plaži u Čanju spasao sigurnog davljenja.

„Talasi su bili prilično veliki i u vodi nije bilo mnogo kupača, a onda je jedna žena počela da doziva u pomoć dok su deca vrištala na obali, a njen suprug bezuspešno pokušavao da stigne do nje na gumenom dušeku. Bez razmišljanja sam skočio u vodu doplivao do nje i uz dosta muke je dovukao do plićaka, gde nas je čekalo mnogo ljudi. I ona i muž bili su neplivači. Insistirali su da svi zajedno odemo na porodičnu večeru, pa smo prihvatili poziv da ne bismo bili nepristojni“, priča Jokić, pomalo zatečen „nagradom“.

NALAZAČI

Miro Obrović radi u „Energetici“ 40 godina. U „fabrici toplote“ radi od prvog dana i u njoj namerava da dočeka penziju  pa da na miru vodi unuke Jakšu i Despota na pecanje i na fudbalske treninge, a unuku Mitru na ples. On i njegova supruga Vesna, zaposlena u državnoj administraciji, zarađuju dovoljno za pristojan život, „a još su mladi i zdravi“ pa kada se god ukaže prilika rade prekovremeno, a Miro sa mlađim kolegom Draganom radi i privatno.

„Supruga i ja imamo dve prosečne plate. Ćerka se udala, sin se osamostalio, ali dve plate su dovoljne samo za hranu i komunalne račune i malo pretekne da se kupe patike ili cipele i neki odevni predmet. Ako hoćemo nešto više od toga, letovanje, zimovanje ili nov televizor mora da se dodatno zapne“, priča Obrović.

Obojica nalazača su „rođeni radi i vredni“, a te njihove osobine prepoznate su i u firmi u kojoj rade jer su obojica više puta nagrađivani.

Dragan Jokić sa suprugom Ivanom i sedmogodišnjem sinom Danilom živi od plate u „Energetici“.  U tom preduzeću zaposlio se pre 19 godina, gde je uz Mirovu pomoć „ispekao zanat“ kojim sada izdržava porodicu.

Kao i Obrović uvek je na raspolaganju firmi, po snegu i ledu, po kiši i zimi, u podne i u pola noći, jer po „Marfijevom zakonu“, najteži kvarovi se događaju kada je temperatura u debelom minusu, noću dok veje sneg i po pravilu vikendom. Naravno, da bi dopunio kućni budžet, kao i Obrović radi i privatno, pa ima dana kada radi i po 14 sati dnevno, ali se ne žali.

„Nije to lako, ali kada čovek ima cilj pred sobom onda je se lakše. Moja porodica je veoma složna, svi se međusobno podržavamo i pomažemo, tako da zaista imam motiv za rad. Svi se nadamo da će biti bolje, a do tada moramo preživeti. Ja kao glava porodice sam preuzeo  obavezu da svojoj porodici obezbedim pristojan život i mislim da za sada uspevam u tome“, kaže Jokić.

Zanimljivo je da su Obrović i Jokić i ranije nalazili izgubljene novčanike i vraćali ih vlasnicima bez ikakve nadoknade i nagrade.