Na dogovoreni razgovor stiže tačno u sekundu, a kako i ne bi jer su preciznost, tačnost, koncentracija, uz ogromnu hrabrost, neraskidivi deo omiljenog hobija. Lana Stanković iz Kragujevca jedina je žena u regionu koja se bavi visinskim skokovima, poput onih sa mostova i vodopada.
– Tek kada se popnete na skakaonicu i pogledate odatle, shvatite koliko je to ozbiljan poduhvat i koliko se razlikuje od ostalih skokova, na primer onih na bazenima. Bar ja tako to doživljavam, počinje svoju sportsku priču.
Lana (28) se visinskim skokovima bavi već šest godina i najveće zadovoljstvo koje nalazi u ovom ekstremnom sportu je pomeranje granica i neponovljiv osećaj ispunjenosti po uspešno obavljenom skoku.
Rođena je Beograđanka, a od najranijeg detinjstva bavila se sportovima, ritmičkom gimnastikom od četvtrte, a plivanjem od šeste godine, što će se pokazati kao velika prednost za disciplinu kojom se sada bavi.
– Sa deset godina prelazim na skokove u vodu na bazenima Tašmajdan i Košutnjak. Posle razgovora sa Markom Pavlovićem, našim poznatim skakačem, dolazim u Kragujevac 2016. godine, gde sam dve godine držala školu skokova u vodu na gradskim bazenima, nastavlja Lana.
Po dolasku u Kragujevac „otkriva” visinske skokokove i odmah rešava da se oproba u ovom izazovu.
– Sa željom da pomerim svoje granice počinjem da se bavim visinskim skokovima. U Kragujevcu sam upoznala ekipu ekstremnih sportista, skakača koji su se time bavili. Pre svega Marka Pavlovića, ali i Mladena Cvetkovića, Marjana Milanovića, Gorana Bojića, a sa nama je vežbao i Stefan Jeftić iz Valjeva, koji u svom gradu nije imao uslove da trenira, priseća se Lana, tada i sada jedina žena koja se bavi ovom disciplinom u širem regionu.
Želja da se pomere granice
Još u Beogradu je aktivno skakala visine sa daske do tri metra, a potom počela i osnovne skokove sa tornja na skakonici do deset metara, što je nastavila u Kragujevcu.
– Visinski skokovi su bili nešto sasvim novo. Nisam na njih gledala kao na takmičenje, već više rekreativno, kao hobi i strast, sa dozom lične hrabrosti i adrenalina. Izledalo mi je sve to kao super sezonska zanimacija u kojoj sem uživanja u skokovima, obilazim ne samo našu zemlju, već i ostale u regionu gde se održavaju skokovi navodi Lana.
Od prvog trenutka bila je ohrabrivana i imala punu podršku od muških kolega skakača.
– Oni su svi bili oduševljeni mojom odlukom. Dali su mi podstrek da svi zajedno krenemo dalje i više, pomeramo granica visine, kao i da se odvažim u novim, komplikovanijim i težim skokovima.
Tog istog leta, 2016. godine doživela je svoje „vatreno”, odnosno vodeno krštenje na skakonici u Višegradu, gde se popela na pobedničko postolje.
– Ne sećam se više da li sam osvojila drugo ili treće mesto. Nije ni važno. Bitno je što je Višegrad baš super skakaonica za početak i prvi skok zbog toga što je visine 12 metara i prelaz sa skokova od deset metara nije tako strašan, navodi naša sagovornica, koja će na istoj skakaonici na kojoj je imala svoju skakačku „premijeru” tri godine kasnije trijumfovati i osvojiti prvo mesto.
Posle „probijanja leda” u sledećih pet godina nizale su skakaonice i skokovi: sve četiri u Sloveniji – Maribor, Kanal i Most na Soči i Novo Mesto, Prijepolje, Užice, Jajce… i to po više puta.
– Za mene je najizazovniji bio skok u Jajcu. Ne samo što se skače sa vodopada čija je visina 18 metara, već što voda Plive huči, pa taj njen buk daje dodatni efekat celom doživljaju koji nigde nije kao na tom mestu, objašnjava, dodajući „da zaista deluje ne samo impresivno, već i strašnije nego što zaista jeste”.
Kada se tamo pojavila prvi put, bila je ubeđena da to neće moći.
– Uz podršku ljudi oko sebe prevazišla sam taj strah i skočila ne jednom, već dva puta na tom takmičenju. Bilo je prelepo i baš sam bila ponosna što sam to uspela da uradim. Bar sam je ja tako dioživela, ne mogu da pričam u ime drugih.
Iste godine je bila u Mostaru, ali nije skakala.
– Prve godine kada sam želela da skočim njihov odgovor je bio da ne mogu da se takmičim. Posle toga me je prošla prva želja, kaže ona, ali još razmišlja da se ogleda na tih 21 ili 22 metra u zavisnosti od nivoa Neretve.
Skokove ne broji.
– Nikada nisam vodila njihovu evidenciju. Sve zavisi kako je takmičenje koncipirano i organizovano. Na nekom se skače i lasta i salto skovi, dok na drugom su sve figure objedinjene kao jedan skok. Na svakoj skakaonica važe druga pravila, pojašnjava Lana.
Pošto je kod nas i u regionu jedina ženska skakačica, ona skače zajedno sa celokupnom muškom konkurencijom i trijumfuje, kao u Višegradu.
Strah uvek postoji
Iskrena je kada kaže da su svi visinski skakači – adrenalinski zavisnici.
– Volimo taj adrenalin. Koliko god vam neko pričao i ubeđivao vas da se „ništa ne plaši”, kada se popnemo gore strah postoji, ali da njega nema ne bi bilo dobro jer nas baš on drži u dubokoj koncentraciji da sve prođe kako treba.
A onda dolazi sasvim drugi osećaj.
– Potpuno je drugačiji osećaj posle skoka. Tada se zaista osećate nepobedivo. To je takav osećaj koji vas do kraja ispunjava i preplavi i tera vas da idete opet i dalje i više, pokušava da dočara draži ovog esktremnog sporta iz ličnog ugla.
Bilansu skokova i skakaonica dodala je Zenicu i Sarajevo, gde je 2019. godine prvi put videla skakače Red bula, koji su promovisali haj dajving (high diving).
– Red bul takmičenja u ovoj disciplini postoje od 2008. godine, haj dajving je u čitavom svetu u velikom usponu kao sport i uskoro će biti promovisan u olimpijsku disciplinu.
Lana je u našem okruženju jedina žena koja se njim bavi skakanjem, ali u svetu postoje brojne skakačice koje na svetska takmičenja dolaze iz Meksika, Kolumbije, Italije, Ukrajine, Rusije…
– Rijana Ifland iz Australije nepobediva je već godinama, a sada se pojavila čitava generacija devojaka iz Kanade koje su tek nešto starije od 20 godina, a već su više puta bile na Red Bulovim pobedničkim podijumima. One pomeraju granice, ne svake godine, već na svakoj skakaonici, svakim sledećim skokom, ne štedi pohvale za koleginice Lana Stanković.
U Kragujevcu je ostala, zaposlila se u preduzeću „Srbijašume” (završila je Šumarski fakultet u Beogradu) i udala se. Što se tiče visinskih skokova – ide dalje, mada ovu sezonu „opravdano preskače” iz najlepšeg razloga. Pre mesec dana dobila je sina Matiju.
Logično se nameće pitanje da li će i kako roditeljstvo promeniti njen pristup ovom ekstremnom sportu.
– Iskreno se nadam da ćemo sledeće sezone imati još jednog navijača više u publici, kroz osmeh odgovara ona.
Želja joj da „obiđe” i „isprati” još neke skakaonice koje će je ispuniti adrenalinom i uživanjem. Punu podršku ima i od supruga, rekreativnog sportiste, padobranca u vojsci i aktivnog ronioca koji je prisutan kada skače, često u obezbeđenju jer su ronioci obavezni na ovim takmičenjima.
– Ove sezone Maribor i Novo Mesto su bili prve skakaonice u sezoni. Ne znam koja će biti prva u kalendaru naredne godine, ali se iskreno nadam da ću biti tamo, smelo završava razgovor Lana Stanković.
Nemamo razloga da joj ne verujemo.
Izvor: Link
