Ljubiša Šljivić, višegodišnji zaljubljenik u avanturizam i humanitarac, godinama sprovodi akcije, obilazeći različite lokacije i prikupljajući novac za obolelu decu. Na poslednjem putovanju pridružila mu se drugarica Teodora Mitković, oni su pešačili duž Atlanskog okeana i pokušali da skupe što više novca za malog Jakova Dučića. Za Glas Šumadije govorili su o ovoj avanturi, a sa Ljubišom smo se osvrnuli i na njegove početke i prva putovanja po kojima će postati prepoznatljiv.
Ljubuša Šljivić 2017. godine, u toku trajanja studija na Ekonomskom fakultetu, odlučuje da mu je potrebno nešto što će ga izvući iz „zone komforaˮ, seda na biciklu i kreće put Barselone. Tog trenuka započinje avanturu koja traje do danas. Budući da gaji ljubav prema Španiji, hteo je da vidi Barselonu bez ikakvog znanja ili prethodnog iskustva. Kako ističe, bilo je to 25 „paklenih danaˮ koji su ga kalili za sva buduća putovanja.
Naredne godine maršruta je bila Kragujevac–Lisabon, u pomenutu akciju kreće sa drugom i odlučuje da tome priključi i sakupljanje novca za obolelu decu. Prikupljanje potrebnih novčanih sredstava za bolesnu decu od tada postaje glavni deo svakog njegovog putovanja. Ističe da roditeljima uvek naglašava da im ne može sa sigurnošću tvrditi da će se ukupna suma novca obezbediti, ali da se uvek nada u dobar odaziv svih ljudi koji žele da pomognu.
Te godine na proputovanju kroz Lisabon se prikupio novac za malu Milicu iz Zrenjanina. Ljubiša kaže da je pre nekoliko dana dobio informaciju od njene majke da je devojčica zdrava, ide u školu i funkcioniše kao i drugi njeni vršnjaci.
Ostvarenje svog sna video je u najsevernijoj tački Evrope, u norveškom Nordkappu i taj san obistinio 2019. godine. Kako kaže, to je bila avantura na koju je najponosniji. Posebno emotivan trenutak dogodio se 2021. godine kada je pešačio 1020 km od rodnog sela u Dalmaciji, Biljana Donjih do svog drugog doma Kragujevca:
- Želeo sam da ispešačim tu rutu kojom sa došao u Oluji 1995. godine, tada sam bio dvogodišnjak, a sada sam hteo da vidim kako ljudi danas žive na tim prostorima. Tada smo skupljalji novac za malog Iliju i prikupili veliku sumu novca, ljudi su odreagovali baš kako treba.
O pešačenju iz zavičaja piše u svojoj debitantskoj knjizi Povratnik, a planira da i druge avanture zabeleži i tako ih sačuva od zaborava.
Poslednja akcija završila se pre par dana, a trajala je više od jednog meseca, duž Atlanskog okeana Ljubiša Šljivić i Teodora Mitković pešačili su za malog Jakova Dučića. Polazna tačka bila je Portugalija, to jest glavni grad Lisabon, a krajnja Finisterra u Španiji. Medicinskoj radnici Teodori Mitković ovo je prva duža staza, a pokretač i incijator baš te trase bila je ona. Dugo je pratila ljude koji idu na velike distance, pa je poželela da se i sama upusti u tako nešto.
Na Ljubišinoj fejsbuk stranici „Dnevnik jednog biciklisteˮ stoji da je avantura pod nazivom „Putem Svetog Jakova za malog Jakovaˮ završena, ali bitka za Jakovljeve korake i srećnije detinjstvo – nije, to su nam i naši sagovornici potvrdili, te ovom prilikom i mi upućujemo apel čitaocima da ukoliko žele mogu pomoći Jakovu slanjem poruka sa tekstom 86 na 2407 ili uplatom novca na račun – dinarski račun: 160-487294-81; devizni račun: 00-540-0002389.5; IBAN: RS35160005400002389595 SWIFT/BIC: DBDBRSBG.
Ljubiša kaže da posebnih priprema nije bilo, bez treninga se ne može, ali zbog prirode posla koji rade i on i Teodora, nisu bili redovni sa treningom, što se odrazilo i na sadašnje stanje i bolove koje osećaju. On ističe da je mentalna priprema možda i važnija od fizičke, jer se često na svim avanturama dešavaju padovi koje je potrebno prevazići i nastaviti ka cilju:
- Imali smo par prelomnih momenata već drugog, trećeg dana, telo doživi stres. Mi možemo da treniramo koliko god, ali ne treniramo sa 15 kilograma tereta na leđima, ne pešačimo svakog dana 40 km. To je stres koji mora da prođe, zato je mentalna priprema jako važna. Kada dođe momenat „stani-paniˮ tu psiha radi. Staneš, isplačeš se i onda je bitan momenat „hajmo sadaˮ.
Ljubiša i Teodora kažu da su uživali, ali da su nastupali i teški momenti. Teodora ističe da se treba izboriti sa saznanjem da neki drugi „pešaciˮ imaju distancu 10 km i da idu da spavaju u hostel, a da vas čeka još 15 ili 20 km. Univerzalni pozdrav svih je bio „bon caminoˮ u značenju „srećan put, dobar putˮ.
Oni naglašavaju da su znali glavne tačke prema kojima se kreću, ali da su na dnevnom nivou organizovali svoj dan u skladu i sa drugim oklonostima. Ljubiša se osvće na krajnju tačku i dodaje da je ona Santijago u Španiji, gde svi šetači ispred katedrale završavaju svoju rutu. Na tom mestu nisu osetili da se njihov put završio, te su odlučili da još 100 km pređu i dođu do tačke pod nazivom „Kraj svetaˮ, Finisterra:
- Taj momenat kada smo došli do Finisterre je bio drugačiji, emocije su učinile svoje. Kada vidiš kamen na kome piše kilometraža 00 i kraj sveta, tek tada je priča zaokružena, kaže Ljubiša Šljivić.
Na pitanje šta ga motiviše i vodi da se upusti u proputovanja, Ljubiša kaže da je neizvesnot ono što ga vuče i što čini te avanture takvima, a tome se pridružuje i potreba da se nekome pomogne i ljubav prema putovanjima. Teodora kaže da je na ovom putovanju izvojevala psihičku pobedu i da je izmenila prvobitno mišljenje o tome „šta mi je sve ovo trebaloˮ do toga da bi volela da se na ovoj avanturi ne završi, već da u nekoj budućnosti uslede nove.
O tome kako su lokalci reagovali na njih, Ljubiša i Teodora nose lepe uspomene. Ono što ističu jeste njihova radoznalost da saznaju šta rade i za koga novac prikupljaju, a onda i dobra volja da ostave prilog. Prisećaju se kako ih je sreo jedan čovek i upitao da li su migranti, a onda im poklonio domaća jaja. Takođe, posle jedne rute koja je podrazumevala 20 km pešačenja kroz šumu, naišli su na kuću jednog čoveka koji je ispred dvorišta ostavio hladnu vodu, kuvana jaja, lubenicu, dinju, banane, kroasane, čokoladna mleka. Kažu da se ova slika još par puta ponovila i da ti ljudi imaju osećaj za one koji tuda prolaze.
Ljubiša podcrtava da je ponosan na svoju drugaricu, saborca sa ovog putovanja, jer je uspela da pobedi samu sebe i da ravnopravno sa njim izgura akciju do kraja. Kaže da tišina više prija u društvu i da je deljenje svih osećanja na sopstvenom jeziku ono što je neprocenjivo.
Piše: Sandra Solujić
Naslovna fotografija: Sandra Solujić
Ostale fotografije: Preuzete sa fejsbuk stranice Dnevnik jednog bicikliste
Izvor: Link