U odluci da otvorim fabriku u Sobovici 70 posto je uticao lokalpatriotizam, a 30 posto interes. Od odlaska u Nemačku stalno sam dolazio kući, u Šumadiju, jer ovde imam porodicu, prijatelje. Otvorio sam firmu da bih što više vremena provodio kod kuće i spojio lepo i korisno, što se pokazalo ispravnim jer posao napreduje
Poslednjih nekoliko godina velike privredne investicije zaobilazile su Kragujevac kao kiša iz one narodne izreke, sem nekoliko časnih izuzetaka. Među pozitivnim primerima svakako je izgradnja dve velike fabričke hale u Sobovici u koje je vlasnik preduzeća „Milanović inženjering” Bratislav Milanović uložio, zajedno sa opremom, preko osam miliona evra.
Prva hala puštena je u rad početkom 2015. godine, a druga, još veća, tokom leta ove godine. U fabrici se proizvode aluminijumske stranice za karoserije najvećih svetskih proizvođača vozova „Simens”, „Bombardijer” i „Alstom”, a ima interesovanja i od fabrika šinskih vozila, od Kine do Amerike. Bratislavu Milanoviću tako se ostvarila želja da živi i radi na dve adrese, u Nemačkoj, gde je odrastao i gde takođe ima veliku firmu, i u Šumadiji, svom zavičaju koji nije zaboravio i za koji je
izuzetno vezan.
Put do uspešnog privrednika za Milanovića nije bio ni brz ni lak, već pun uspona i padova, ali je svih tih godina zov zavičaja igrao veliku ulogu.
Kada ste napustili Kragujevac i u kakvom vam je sećanju ostao?
Moja sećanja na Kragujevac su vrlo oskudna jer sam ga napustio 1972. godine, kada sam napunio deset godina. Rođen sam u Donjoj Trnavi, gde sam završio prvi razred osnovne škole. Potom sam prešao u Kragujevac kod babe, koja je živela u Palilulama, u Ulici JNA, i nastavio školovanje u „Momi Stanojlović”. Kada sam završio četvrti razred roditelji su me odveli u Nemačku. Tamo sam završio osnovnu školu i Jugoslovensku gimnaziju u Bonu, koju su pohađala deca naših diplomata, ali i običnih
radnika. Bilo je to zanimljivo i uzbudljivo vreme učenja jezika i odrastanja u jednoj šarolikoj sredini.
Kako je izgledao vaš put do ulaska u privatni posao?
U Nemačkoj gimnazija ne daje mogućnost za zaposlenje, nemate konkretnu struku, već je baza za upis na fakultet. Ja nisam krenuo tim putem već sam počeo odmah da radim tražeći sebe u različitim poslovima, i to u metalskim firmama. Radio sam kao limar, bravar… To je ogromno životno iskustvo koje mi je kasnije mnogo značilo, kada mnogo naučite, upoznate razne karaktere ljudi.
Potom sam sve do pred kraj 90.-ih radio poslove vezane za organizaciju i marketing u firmama koje su se bavile bravarskim i varilačkim poslovima i radovima na izolaciji u građevini.Godina 1989. bila je prelomna jer sam tada, kada mi se rodio sin Marko, prvi put otvorio svoju privatnu firmu u Krefeldu kod Dizeldorfa. Za šest meseci firmu sam zatvorio, jer je propala. Jednostavno, nisam znao ništa. Radili smo građevinsko industrijsku limariju i tehničku izolaciju, ali na tržištu je za tu
vrstu posla bilo malo porudžbina.
Ali, odmah sam otvorio drugo preduzeće jer sam znao da možeš propasti jednom, pa i dva puta, a ako bankrotiraš i treći put, onda diži ruke i odustani.
Koliko je vremena prošlo dok je posao krenuo uzlaznom linijom?
Krenulo je 1995. godine, a to je i uvod u ovu sadašnju priču u Sobovici, jer sam tada u Nemačkoj potpisao prvi ugovor sa „Simensom”. Radili smo opremu za protipožarnu zaštitu i metalne delove enterijera brzih vozova. To je bio dobar posao, ali ne i dovoljan, već će nam tek kasnije otvoriti velika vrata. Ali, 1999. godine otvorio nam se veliki i ozbiljan posao, jedna velika nemačka kompanija tražila je partnera za oblast vodotehnike. Radi se o proizvodnji pumpi i mini postrojenja za
preradu vode za Alžir. Moja firma počela je da proizvodi delove za ova postrojenja i da šalje inženjere i montere u tu zemlju.
Tada smo zaradili prve milione maraka. Posao se razvio i otvorila se mogućnost da u novembru 2000. godine otvorim preduzeće u Srbiji. Delove za pumpe počeli smo da proizvodimo i ovde i odmah prve godine postali zvanično najveći izvoznici u Šumadiji. Sopstvenu proizvodnju pokrenuli smo 2007. godine u Sobovici, zakupivši praznu halu u nekadašnjoj poljoprivrednoj farmi.
Šta je prevagnulo da ovde otvorite preduzeće, lokalpatriotizam ili interes?
Kod te odluke 70 posto ulogu je igrao lokalpatriotizam, a 30 posto interes. Hteo sam da spojim lepo i korisno jer ovde često i rado dolazim. Tu je moja kuća, tu imam poridicu i društvo, a privlači me i samo podneblje. Ne kaže se uzalud da ko zaboravi zavičaj ne može da napreduje ni u čemu.
Sada živim paralelno na dve adrese, u Nemačkoj gde i dalje imam firmu kod Dizeldorfa, i u Donjoj Trnavi i Kragujevcu. Imam tu privilegiju da kada pođem u Srbiju iz Nemačke kažem da idem kući, i obrnuto, isto to kažem kada pođem u Nemačku. U jednom mesecu deset dana provodim ovde, deset u Nemačkoj, a deset putujem po svetu posećujući poslovne partnere. Moj prijatelj, profesor Grujović sa Mašinskog fakulteta, u šali kaže da sam jedino srećan kada sam u avionu.
Kada se otvorila mogućnost da u Sobovici investirate u izgradnju fabrike za izradu delova karoserija brzih vozova?
Mi smo 2007. godine u Nemačkoj dobili ponudu za proizvodnju aluminijumskih delova za karoserije vozova i počeli tamo da investiramo u tu proizvodnju. Međutim, nastupila je svetska finansijska kriza i 2009. godine zahvatila je i moju firmu, tako da nas je bukvalno posekla, jer smo izgubili poslove koji su bili dogovoreni. Kriza je zaustavila sve planove za širenje infrastrukture u svetu i proizvodnja šinskih vozila je stala.
Ovo što je izgrađeno u Sobovici bilo je planirano da se gradi još pre šest, sedam godina. Međutim, svetska ekonomija se oporavila i 2013. godine ponovo se pojavila potreba za ovim delovima, pa smo odlučili da gradimo ovu grinfild investiciju u Sobovici, bukvalno na livadi pored puta za Raču. Paralelno smo radili na obuci kadrova koji mogu da iznesu obim posla koji stalno raste. Od kraja 2014. godine do danas došli smo do nivoa gde jesmo i postavili cilj da do kraja 2017. godine
kompletna karoserija od aluminijuma za brze vozove izlazi iz Sobovice.
U ovoj fazi rasta postali smo interesantni za skoro sve velike svetske proizvođače šinskih vozila, od Kine do Amerike, i svi svetski lideri u proizvodnji vozova su naši kupci, sada ili u perspektivi, „Simens”, „Bombardije”, „Alstom”.
Nova hala vaše fabrike puštena je u rad ovog leta, ali nije bilo svečanog otvaranja. Znači li to da niste ni dobili subvencije od države za otvaranje novih radnih mesta?
Na osnovu naše investicione studije, SIEPA, državna Agencija za podsticanje izvoza, 2013. godine odobrila nam je200.000 evra za 50 novozaposlenih radnika i to su jedina državna sredstva koja smo koristili. Za novu halu nismo dobili subvencije, jer ih nismo ni tražili. Ja sam se pojavio sa srpskim pasošem, kao domaći investitor, iako sam mogao da se pojavim i kao strani ivestitor jer imam i nemački pasoš. Ali, moja filozofija je da država ne treba da pomaže privrednike, već privrednici
treba da pomažu državu, uz uslov da ih država ne ometa u poslu.
Svečano otvaranje nismo pravili jer je bilo mnogo posla i treba vremena da se sve uklopi. Ali, planiramo da idućeg leta pozovemo porodice naših radnika, komšije iz ovog kraja i medije i da pokažemo našu fabriku. Napravićemo proslavu po šumadijskim običajima, uz posluženje i muziku.
Da li prema radnicima u Sobovici imate iste zahteve kao i prema onima u Nemačkoj?
Moja firma u Nemačkoj i ova u Sobovici imaju približno isti godišnji prihod, ali ovde je sada zaposleno 370 radnika, a tamo četiri puta manje. Kada dođu moji poslovni partneri iz inostranstva, a dolaze skoro svakodnevno, prošetaju proizvodnom halom i pitaju me: gospodine Milanoviću, kako to da kod vas na jednoj mašini rade dva radnika, a kod nas jedan radnik radi na dve mašine? Stvar je u tome da ovde radimo na obuci radnika, da budu spremni kada se sutra poveća proizvodnja i da mogu
odmah da se uključe u samostalan rad. Zato imamo dva radnika na jednoj mašini. Naš glavni akcenat je na obuci mladih ljudi i od 2017. godine ovde ćemo osnovati ogranak za istraživanje i razvoj, gde će mladi ljudi imati priliku da na različitim projektima razvijaju sebe, a ujedno i nas i okruženje. To je izazov da ostanemo konkurentni i u budućnosti.
Može li se očekivati još neka fabrička hala u Sobovici?
Moja je želja da ovaj komplekspostane jedna od najsavremenijih industrijskih zona u okruženju, da se proširi i da ovde dovedemo partnere iz celog sveta koje proizvode u istom segmentu kao i mi. Tako ćemo moći da opslužujemo što više kupaca. Sada je privreda globalna i ako hoćemo da budemo globalni igrači moramo na tome da radimo. Verujem da ćemo uspeti.
Pošto ovde provodite dosta vremena, kako ocenjujete život u Kragujevcu?
Kragujevac je krenuo da živi tempom velikih gradova, ja to mogu objektivnije da ocenim jer sam često u inostranstvu. Ali, iako imam kuću u ovom gradu ja ne težim ka centru. Najviše volim da provodim vreme u prirodi, u mojoj Trnavi, i ovde u kućnoj atmosferi.
Kad god imam vremena volim da se posvetim svom hobiju, a on je atipičan, pilotiranje helikopterom. Zadovoljan sam što sam, zahvaljujući svom preduzeću i zaposlenima, bio u prilici da nabavim jednu ultralaku letilicu, helikopter, koji je smešten u Sobovici i tu mu je baza. Kad je lepo vreme često poletim i uživam u pogledu na Šumadiju iz vazduha.
PRIVREDNA SITUACIJA U KRAGUJEVCU
Treba pravovremeno reagovati
Kragujevac je dosta napredovao, imali smo težak period, znamo šta se sve dešavalo. Mislim da grad ima izuzetan potencijal za investitore iz celog sveta, posebno što se tiče tržišta rada. Treba da radimo na tome da Kragujevac napravimo što atraktivnijim za privlačenje investicija i povećanja privrednog razvoja. Poslednjih godina je dosta urađeno, ali treba i mora više jer sadaje pravo vreme za investiranje. Ako se ne reaguje na vreme, može da se javi neka nova svetska kriza, a onda neće
biti dobro.
Kada mi dođu poslovni partneri iz inostranstva, obavezno pitaju: kako kod vas na jednoj mašini rade dva radnika, a kod nas jedan radi na dve mašine? Kažem im da mi ovde radimo na obuci radnika da budu spremni kada se sutra poveća proizvodnja da odmah mogu da se uključe u samostalan rad
Izvor: Link
