Na groblju jednog sela, negde podno šume, iznad oranica koje se odvajkada seju bez prestanka, nalazi se običan, kamen spomenik. Bez pozlate, bez maramica i bez velikih reči. Na njemu — samo šest urezanih reči: „Još uvek oremo sve naše njive.“
To je zapis koji nije ostavljen da zadivi, nego da ostane. Rečenica koju unuk nije govorio glasno. Nije je nosio na majici. Nije je postavljao u naslov. Samo ju je, jednostavno i tiho, urezivao na grob svog dede — Radomira Matejića, vojnika srpske vojske, jednog od onih koji su više učinili nego što su o tome govorili.
U tom trenutku, bez govora, bez suza pred kamerama, bez novinskih naslova — stalo je sve što treba da ostane. „Još uvek oremo“, rekao je. I u tih nekoliko reči — zagrnuo celu jednu istoriju.
Ne onu iz udžbenika. Ne onu sa parolama i bitkama. Već onu pravu, tihu, običnu — istoriju naroda koji, uprkos svemu, nije zaboravio da se vrati zemlji.
Srpski narod je mnogo puta bio razbacan, raseljen, poražen, izdan, napadan. Ali uprkos svemu — uvek se vraćao. Plug je bio i ostao oružje opstanka. Njiva — svetinja. Oranje — čin ponosa.
Nije mnogo naroda ostalo verno zemlji kao što je srpski, jer za mnoge, zemlja je stvar. Nekretnina. Površina. Kvadrat. Za nas, to je drugačije.
Zemlja je nasledstvo. Urezana uspomena. Temelj. Ne samo korenje — već i krst. Na njoj se rađamo, na njoj živimo, u nju odlazimo. Na njoj podižemo kuće, sadimo drveće, sahranjujemo najmilije, i sećamo se onih koji su otišli.
Zato kad kažeš „još uvek oremo“, ti ne govoriš samo o poljoprivredi. Govoriš o opstanku. O odgovornosti. O čuvanju.
U rečenici koju je unuk napisao, sabrani su svi koje pamtimo: Knez Lazar, koji je izabrao Carstvo nebesko, kad je mogao da izabere pobedu. Seljak koji se iz rata vratio bez noge, ali s motikom u ruci. Majka koja uči sina da prvo prekrsti hleb, pa tek onda da ga pojede. Deda koji zna gde su mu granice — i na njivi i u životu.
Jer njiva nije samo zemlja. Njiva je znak da smo još tu. Da još pripadamo ovde. Da nismo otišli, ni nestali, ni prodali.
