Dragana je jedna od mnogobrojnih Srba preko Drine koji su pod naletom ratnog vihora svoj spas potražili u Srbiji. Po zanimanju je profesor srpskog jezika, ali posle neizvesnih godina u nastavi odlučila je da okrene novi list…
Pre par godina, Vojvodinu je zamenila Šumadijom. Kupila je kuću u Đuriselu i sa svojom decom okrenula novi list. I ne kaje se, kaže da je svoj na svom.
– I još je teško. I biće. I to nije ništa novo. Odavno sam naučila da bez ljubavi nema žrtve, a bez žrtvovanja nema čoveka. Sećam se kad me je moj sin pitao:” A, majko, od čega ćemo mi da živimo?” Najteže pitanje svih vremena! – “Bog sigurno ima neki plan”, rekoh mu. I imao je. Uskoro mi je poslao Tain i to kako drugačije nego kroz moju ljubav prema istoriji i precima. Sada živim od hleba i od ljubavi. Da li je dovoljno, videćemo – kaže Dragana.
Dragana je nakon dolaska u Šumadiju morala od nečeg da živi, a to je u njenom slučaju bukvalno bio hleb. I to ne bilo kakav, nego Tain, srpski vojnički hleb, koji je hranio naše pretke još od Prvog balkanskog rata.
– Kada sam odlučila da napustim grad i sve loše u njemu – izabrala sam šumadijsko selo. Prošlo je samo par godina, a čini mi se da smo oduvek ovde moja deca i ja. Tada još nisam znala da me je baš ovde čekao hleb želeći da se vrati na naše trpeze, zaboravljen. I sada je tu, hleb naših predaka, seljaka i junaka. Tain znači vojničko sledovanje. Tain seća na balkanske ratove, na Veliki rat, na ogromna pregalništva i još veće žrtve. Tain miriše i na slobodu i na svetost – ističe Dragana.
Tain vojnički hleb
Tain je vrsta vojnog hleba načinjenog od specifične mešavine raženog i belog brašna, koja je mogla je da traje dugo i daje snagu i gipkost srpskim vojnicima u borbi. Reč tain je turskog porekla i znači sledovanje, a svakom srpskom vojniku sledovalo je jedna vekna od 800 grama hleba dnevno. Činjenica da je obavezni deo uniforme srpskog vojnika bila torbica za hleb, svedoči o tome da je tain zaista bio svetinja za vojnika, koju je on mora sve vreme rata da konzumira kako bi preživo sve nedaće i oskudice u ishrani.
U vreme dok je radila kao nastavnik, Dragana kaže da se vodila onim da je uvek bolje dati više – ocenu, dobru reč, požrtvovanje, jer od viška dobroga ništa ne boli. Pogotovo ne decu.
Dragana uvek naglašava da je ponosna što živi u Srbiji i što čuvam Tain.
Za sve one koji žive brzo,a nisu zaboravili odakle su i ko su, ona sprema korpe različitih domaćih ukusa. Svi hlebovi su starinski, ručno rađeni, od najboljeg vodeničnog i organskog brašna, pečeni u zidanoj furuni. Ona nudi Taine od organskog vodeničnog brašna mlevenog snagom Toplice.
– Svi moji hlebovi su ručno mešani, sa suvim ili domaćim kvascem i pečeni na bukovini – kaže ova vredna žena.
Paleta hlebova je široka i raznovrsna. Klasični, ražani, kukuruzni, beskvasni sa semenkama, narodni sa suvim šljivama i orahom, tain od celog zrna sa prirodnim kvascem, Stanina pogača, organski speltin hleb sa lavandom i limunom… U ponudi se nalaze i slatki organski hlebovi i kolači.
Svi su mešeni ručno od vrhunskog brašna iz Sretenovića vodenice. Pečeni su u furuni i dugotrajni su. Dragana kaže da im je rok 10 dana, mada čisto sumnjamo da ovako slasni i mirisni kod nekog mogu da izdrže duže od dva dana.
Narodni slatki Tain sa suvim šljivama, orahom i medom
Čuvanje zalogaja naših starih koji su voleli hleb i voće.
Jeli su ih i na Kolubari kada je prekinut izvoz, a šljiva suvih bilo u izobilju, a te ‘914 žito rodilo. Srpski vojnik je imao najiskusnije i najbogatije sledovanje hleba. U Evropi toga doba nijedna armija nije imala bolji.
– Svako zrno mora da umre pre nego što postane hleb. Svaki domaći zalogaj poštovanje je onih koji nam ostaviše njive i šljive. Bol je izgubiti očevinu, ali je smrt izgubiti sebe. Čuvajmo srpskog seljaka i njegov trud, još nas hrani. Kada poslednji padne – izgubili smo. Moj posao i nije posao, to je prosto življenje, opstanak, podizanje i čuvanje. Ne odvajam hleb koji jedu moja deca od onog koji nudim drugima. Sve je isto. I Drina je ista i sve njene krivine – zaključuje Dragana.
