Svakog 25. maja, milioni stanovnika bivše Jugoslavije osete blagu nostalgiju. Bio je to dan kada je cela zemlja disala u jednom ritmu – slavio se Dan mladosti. I dok se centralna manifestacija i čuveni slet uvek vezuju za stadion JNA u Beogradu, malo ko zna da je Kragujevac odigrao ključnu, i po mnogo čemu jedinstvenu, ulogu u istoriji ovog praznika. Jer sve što se tiče ovog praznika, počelo je upravo kod nas u Šumadiji.
Ideja koja je promenila kalendar jedne države
Bila je to proleće 1945. godine. Rat se tek završio, zemlja je bila razrušena, ali omladina Kragujevca bila je puna energije i entuzijazma. Profesor fiskulture Kragujevačke gimnazije, Čeh po poreklu, Josif Prohaska, rodoljub koji je sa srpskom vojskom prešao Albaniju i bio odlikovan Ordenjem Svetog Save, osmislio je nešto potpuno novo.
Inspirisan svečanim prolaskom olimpijske baklje kroz Kragujevac 1936. godine i sokolskom štafetom iz 1935, Prohaska je početkom aprila 1945. predložio mladim kragujevačkim gimnazijalcima masovno štafetno trčanje u čast Titovog rođendana. Ideja je odmah zapalila maštu omladinaca. Već sutradan, prihvatio ju je Okružni komitet SKOJ-a za Kragujevac, a potom i Centralni komitet ove omladinske organizacije – dajući poduhvatu državni karakter.
Rezultat je bio neverovatna Plava knjiga: pošto su mladi Kragujevčani bili nezadovoljni skromnom metalnom palicom, odlučili su da smisle nešto posebno. Na mesarsku hartiju ispisali su 15.000 potpisa kragujevačkih omladinaca – poruke, čestitke, obećanja. Knjiga je trebalo da bude u crvenoj boji, ali u Kragujevcu tada nije bilo crvenog platna ni u jednoj knjigoveznici. Tako je, igrom slučaja, ostala plava i pod tim imenom ušla u istoriju.
Dana 25. maja 1945, Nada Kotnik krenula je sa grupom omladinaca prema Beogradu noseći tu Plavu knjigu – preteču čuvene Štafete mladosti. Kako je Tito tog dana bio u Zagrebu, knjiga je predata njegovim saradnicima. Ali ideja je bila puštena u svet, i više je nije bilo moguće zaustaviti.
Od lokalne inicijative do saveznog praznika
U prvoj Titovoj štafeti učestvovalo je ukupno 12.500 omladinaca koji su pretrčali trasu dugu 9.000 kilometara. Titu je predato devet štafetnih palica, zajedno sa Plavom knjigom sa potpisima omladine Šumadije, među kojima je bilo i onih koji su preživeli stravično streljanje u Šumaricama 1941. i proboj Sremskog fronta.
Godina za godinom, manifestacija je rasla. Do 1957, na Titovu inicijativu, 25. maj je zvanično proglašen Danom mladosti. Istovremeno, umesto nekoliko regionalnih štafeta, kreirana je jedna jedina savezna Štafeta mladosti koja je predstavljala poklon svih naroda Jugoslavije. Kružila je Jugoslavijom nedeljama, ponekad i mesecima pre 25. maja, prelazeći iz ruke u ruku od Triglava do Đevđelije.
Finalna ceremonija bila je slet na stadionu JNA u Beogradu. Titu je, u prisustvu više od 50.000 gledalaca, uručivana štafeta uz zvuke himne i orhestara, a on bi donosiocu poklanjao zlatni sat. Slogan koji je godinama odzvanjao stadionom bio je: „Mi smo Titovi, Tito je naš.”
Ritual nošenja štafete trajao je punih 42 godine, od 1945. do 1987.
Kragujevac: Kolevka, a ne samo usputna stanica
Dok su mnogi gradovi bili tek prolazne tačke na trasi štafete, Kragujevac je uvek imao poseban status. Grad iz kojeg je ideja potekla pamtio se i slavio dugi niz godina.
Jedan od najupečatljivijih dokaza tog ponosa je skulptura „Devojka pobednik” – figura žene u trčanju, s palicom u ruci. Podigao ju je vajar Matija Vuković 2. aprila 1977. godine, na tačnom mestu odakle je krenula prva štafeta. To je jedini i jedinstveni takav monument u celoj bivšoj Jugoslaviji. Danas stoji na uglu ulica u centru grada, kao tihi svedok jednog drugačijeg vremena – slova su davno otpala, ali bronzana devojka i dalje trči.
U prostorijama kragujevačkog SUBNOR-a čuva se 12 originalnih, unikatnih štafeta koje su izrađene u gradu tokom decenija od kojih je jedna, napravljena 1986, ostala neručena, jer je Tito umro 4. maja 1980. Pre toga, 23. marta te godine, krenula je štafeta pored samog spomenika i nikad nije stigla do svog primaoca.
Sećanje koje traje
Veza Kragujevca i Dana mladosti ima i dublju, potresnu dimenziju. Dok se širom Jugoslavije slavljenje 25. maja nosilo sa sobom optimizam i radost, u Kragujevcu je taj dan uvek imao poseban, emotivniji zvuk.
Spomen-park „Kragujevački oktobar” u Šumaricama čuva uspomenu na masakr koji su nacističke snage izvršile 19, 20. i 21. oktobra 1941. – kada je streljano oko 3.000 Kragujevčana, uključujući čitave razrede đaka sa profesorima. Na površini od 352 hektara nalazi se 30 masovnih grobnica i 10 spomenika. Najupečatljiviji od njih, „Prekinut let” Miodraga Živkovića, predstavlja moćni betonski blok koji se preobražava u pticu slomljenih krila – simbol mladosti prekinute u trenutku kada se spremala da poleti. Delegacije omladinaca koji su pratili štafetu obavezno su svake godine posećivali ovo sveto mesto.
Danas, 25. maja 2026. godine, nema masovnih sletova ni crvenih marama.
U Muzeju Jugoslavije u Beogradu čuva se kolekcija od preko 20.000 štafeta – od onih od kukuruza i radijatora, do pozlaćenih umetničkih dela. Svaka od njih priča jednu priču. A ona prva, drvena, sa stisnutom pesnicom i plamenom – čuva se u Kragujevcu.
Jer sve je počelo ovde, u Šumadiji. I svaki put kada negde u bivšoj Jugoslaviji neko na ovaj dan oseti onaj tihi, teško objašnjivi talas nostalgije – on putuje, zapravo, sve do jednog aprila 1945, do jednog profesora fiskulture i jedne grupe mladih kragujevačkih omladinaca koji su odlučili da nešto urade za svog maršala.
