U srcu Šumadije, u selu Stragari nadomak Kragujevca, na obali male reke Srebrenice, već skoro tri stotine godina stoji jedna neobična građevina koja odoleva zubu vremena, modernizaciji i svim iskušenjima savremenog doba. To je vodenica porodice Cicić — poslednja od nekada mnogobrojnih vodenica koje su krasile ovaj kraj, a čuva je čovek koji je i sam postao deo njene legende.
Sedam generacija jedne porodice
Vodenicu danas vodi Miroslav, takođe jedan od naslednika porodice Cicić, koji je u svojoj porodici već sedmo koleno, koji se brine o njoj, i koji svakodnevno melje brašno, kako za sopstvene potrebe, tako i uslužno za meštane. Prema porodičnom predanju, njegovi naslednici predstavljaju već osmu generaciju koja održava ovo mesto, a prema podacima same porodice, vodenica je stara skoro tri veka
Teško je danas i zamisliti koliko je ovakvih objekata nekada bilo u okolini. Priča se da je u vreme kneza Miloša Obrenovića na ovoj reci radilo čak 68 vodenic, a danas ih je ostalo tek nekoliko, a ova Cicićeva je ta koja i dalje redovno melje žito, baš kao i pre tri veka.
Snaga reke Srebrenice
Vodenicu pokreće reka Srebrenica, koja izvire na 650 metara nadmorske visine, dugačka je 10 kilometara i ima pad od čak 450 metara, upravo ta strmina daje vodi snagu dovoljnu da pokrene teške vodenične kamenove bez ijednog konjskog ili električnog motora. Cicić ističe da ovaj način rada ima i ekološki značaj, budući da poseduje čak i zvaničnu vodnu dozvolu za rad vodenice.
Kapacitet, naravno, nije ni približan industrijskim mlinovima. U zavisnosti od vlažnosti zrna i vrste brašna, dnevno se samelje između 20 i 60 kilograma, dok tokom cele godine domaćinstvo Cicić potroši oko tri vagona brašna za sebe, a približno toliko se samelje i uslužno za druge.
Brašno “sa dušom”
Ono što Cicića posebno izdvaja jeste njegov odnos prema samom proizvodu. Za razliku od industrijskih mlinova koji ljušte zrno i uklanjaju klicu, u vodenici ostaje netaknuta cela struktura žita. Po njegovim rečima, upravo ta klica predstavlja “začetak života”, pa brašno iz vodenice ima ono što industrijsko brašno nikada neće imati — dušu.
Ovakav pristup danas privlači sve veći broj kupaca, posebno onih koji traže integralno, projino ili raženo brašno pripremljeno na tradicionalan način, bez pregrevanja koje uništava kalijum i kalcijum u zrnu.
Legende, soba za mladence i narodna verovanja
Nijedna priča o starim vodenicama ne prolazi bez pomena narodnih verovanja i mitologije, pa ni priča o Cicićevoj vodenici. Vekovima su vodenice bile obavijene pričama o natprirodnim silama – od duhova do vampira, a prema predanju, blizina reke iz koje se nekada ispiralo srebro činila je ovo mesto posebno sigurnim, jer se verovalo da je upravo srebro jedino oružje protiv nečastivih sila.
Ovu tradiciju Cicić je pretočio u jedinstven detalj svoje vodenice. Nekadašnju sobu vodeničara pretvorio je u prostor namenjen mladencima, opremljen starinskim krevetom i kaminom, oslanjajući se na verovanje da voda sa vodenice donosi plodnost, sreću i blagostanje mladom bračnom paru. Na drvenim vratima i vodeničnom košu i danas se mogu videti urezana imena posetilaca i datumi, od kojih neki potiču još iz perioda pre Drugog svetskog rata – tihi svedoci svih koji su tokom proteklog veka prošli kroz ovu vodenicu.
– Kažu da od brašna koje padne direktno sa čeketala treba napraviti mali kolačić i dati ga detetu koje ne govori. Posle toga, kažu, progovori kao spiker. Moj otac nije govorio do treće godine, pa su i njemu napravili taj kolačić. Danas, kada dolazi traktorom, pre iz daljine čujem njega nego traktor – kroz osmeh priča Cicić.
Još jedno poznato verovanje vezano je za vodu koja pada direktno sa vodeničkog kola. Smatralo se da ona ima posebnu moć i da može pomoći u ostvarivanju raznih želja i magijskih obreda. Po nju su, kako kaže Cicić, najčešće dolazile žene koje nisu mogle da imaju decu.
– Ali ja mislim da su tu više pomagali vodeničari nego voda – dodaje kroz šalu, u svom prepoznatljivom šeretskom maniru.
Prema narodnom predanju, postojala su i brojna druga verovanja vezana za vodenice, koja su se generacijama prenosila s kolena na koleno, dodatno učvršćujući mistiku ovih mesta.
Više od mlina – čuvar identiteta jednog kraja
Stragari su inače bogati istorijom od ostataka srednjovekovnog grada Srebrnica i manastira iz XV veka, do banje Voljavča okružene bukovim šumama, ali upravo vodenica Cicić postala je simbol koji povezuje prošlost i sadašnjost ovog kraja. Ona nije samo mesto gde se melje žito, već i svojevrsni muzej pod otvorenim nebom, destinacija seoskog turizma i podsetnik na vreme kada je snaga reke bila dovoljna da nahrani čitava sela.
Dokle god postoji neko poput Miroslava Cicića i njegovih naslednika, sprenih da svakog jutra otvori vrata svoje vodenice, priča o Srebrenici i njenim vodenicama neće utihnuti, a Šumadija će i dalje imati mesto gde vreme, bar na trenutak, teče sporije nego svuda drugde.
