Načila je ovaj ručni rad kad je bila devojčica i od njega i dalje ne odustaje
Da su godine samo broj na papiru, na svom ličnom primeru najbolje dokazuje Milica Savičić iz Čačka koja je duboko zakoračila u osmu deceniju života, ali i dalje redovno štrika kao da joj je bar trideset godina manje
Načila je ovaj ručni rad kad je bila devojčica i od njega i dalje ne odustaje, čuva staru srpsku tradiciju i običaje i seća na neka stara, drugačija vremena.
– Rođena sam u siromašnoj porodici u selu Sirogojno, gde smo svi živeli isključivo od svoga rada. Šta smo zaradili – to smo i imali. Majka me je učila da moram da pletem. Kad bih pošla da čuvam ovce, govorila bi: Baci knjigu, od knjige se ne živi, doći će vreme kad će te igle hraniti. To mi je ostalo duboko urezano u sećanje“, priča Milica
Kada je u Sirogojnu otvorena domaća radinost, Milica joj se odmah pridružila i ubrzo postala jedna od najuspešnijih pletilja tog kraja. Nakon udaje preselila se u Čačak, zasnovala porodicu, ali ljubav prema pletivu nije prestajala. I danas, sa osamdeset godina, takmiči se, putuje i osvaja nagrade.
– I dalje pletem, i dalje me to drži. To je moj život, kaže Milica.
Ova vredna žena iz naroda do sada je osvojila više od 50 priznanja za svoje umeće u pletenju i heklanju. Potičući iz pletiljske kolevke kakva je Sirogojno, Milica je, kako kaže, odrasla na „čvrstim temeljima“.
– Radim sve torbe, letnju garderobu, kape, zimske jakne od čiste vune… Iako je leto, traže se džemperi, čarape, jakne. Uvek imam posla.“
.png "Šumadija između sela i grada: kako se menja lice centralne Srbije")
.png "Kako je nastalo Gružansko jezero: Priča o potopljenim selima, žednom Kragujevcu i najvećem vodnom projektu Šumadije")
