Nekada su deca imala tu privilegiju da raspuste, posebno letnje, provode na selu – kod babe i dede. Bio je to svet sasvim drugačiji od današnjeg, svet bez žurbe, bez ekrana, ali prepun života. Tamo se disalo dublje, smejalo iskrenije, a svaka obična stvar imala je neku svoju čaroliju.
Kod roditelja se znalo za red, ali kod babe – tu je red bio zamenjen nežnošću. Niko nije jurio da briše ruke pre jela, niko nije vikao što su kolena pocepana. „Pusti dete, nek se igra“, govorila je baba, brišući ruke o kecelju i donoseći šaku sveže ubranih šljiva.
Leti su deca dobijala krila – mogla su da trče bosa po livadi, da se valjaju po prašini, umažu u dudinje, spavaju sa mačkom u krilu i ne okupaju se danima „da se ne istanji koža“. Bila je to sloboda o kojoj je svako dete sanjalo.
Jutra su počinjala tiho. Prvo bi se čuo kukurikanje petla, pa škripa starih vrata. I onda – miris. Uštipci u maslu, domaći pekmez, mleko koje još uvek ima onu tanku kožicu na vrhu. Sedelo se za drvenim stolom, pored prozora kroz koji ulazi sunce i pogled na stog sena. A za ručak bi obično baba stavila krompir u šporet i izvadila sir iz mjeha.
Deca su bila mala, ali nisu bila besposlena. „Ajd’ , pomozi dedi da donese drva“ ili „Idi, prospi kukuruz kokoškama“. Učila su se da život nije igra, ali da igra može da bude život. Kad bi prvi put pomuzla kravu ili napravila prvi sopstveni sir – ta se radost pamtila više nego bilo koja petica u školi. Baba bi, sa osmehom i puno strpljenja, učila kako se mesi hleb, kako se pravi sir i kuva kačamak. Deda bi pričao o rakiji, o pesmi i o poštenju, dok bi iz drvene čuturice otpijao gutljaj i svirao frulu.
Pravile su se kuće od blata, nosile se mačke u korpama kao bebe, pravile su se frule od zove i ogrlice od maslačka. I nije bilo interneta, ali su se znala imena svake krave, svake kruške u voćnjaku i svake životinje iz okolnih kuća.
Kada sunce upeče, ležalo bi se na ćebetu pod orahom, slušao se zrikavac i listao stari „Zabavnik“. Baba bi uvek rekla: „Ajde, odmori malo, ima vremena za trčanje“, a onda bi donela krišku lubenice ili šaku lešnika iz kredenca.
Kad bi došao vašar – to je bio praznik! Oblačile su se čiste košulje, pakovali kolači u krpu, i cela porodica bi se potrpala u volovska kola. Tamo bi se pazarilo licidersko srce sa ogledalcem i slušala muzika dok je u grudima igralo nešto što se rečima nije moglo opisati.
Kada dođe kraj raspusta, srce bi se steglo. Baba bi spakovala teglu pekmeza, čarape koje je sama plela i kanticu od eurokrema punu sira ili masti. A deda, ćutke, s cigaretom iza uha, klimnuo bi glavom i rekao: „Ajd’ pa dođi opet kod dede“ – U tim rečima bilo je više ljubavi nego u bilo kom zagrljaju.
Te kuće danas možda čuvamo, a moža su zarasle. Ali – uspomene žive. U svakom mirisu sena, u svakoj pesmi s frule, u svakom gutljaju toplog mleka. I danas, kad zatvorimo oči, opet smo tamo – bosi, bezbrižni i voljeni, kod babe i dede, pod vedrim šumadijskim nebom. Naravno, život danas nosi svoje čari i mnogi i dalje čuvaju ove običaje i te vrednosti. Ali podsećanje na prošlost donosi toplinu i zahvalnost za te posebne trenutke koji su oblikovali naše detinjstvo i dali mu magiju.
