Legenda kaže da je sve bilo dogovoreno da slavni Santos posle Zvezde i Dinama igra protiv Partizana, ali onda je nekoliko dana pred tu utakmicu u Humsku došao Radnički i oduvao crno-bele. Veliki Pele navodno je sve to gledao iz lože i odlučio: “Ne, nećemo da igramo s Partizanom. Igraćemo protiv ovih momaka”
Čuveni brazilski Santos, dvostruki šampion planete, šezdesetih i sedamdesetih godina putovao je po svetu i slovio za najveću fudbalsku atrakciju. Za Santos su igrali Pele i još sedmorica reprezentativaca Brazila – veliki golman Žilmar, Karlos Alberto, Klodoaldo, Žoel Kamargo, Đalma Dijaz, Rildo i Edu. Ti fudbalski vilenjaci, prvi i jedini pravi globtroteri romantičnog loptanja, u jesen 1969. godine dobacili su i do ovih naših prostora.
Ugvorene su bile četiri utakmice na jugoslovenskoj turneji – Zagreb (Dinamo), Beograd (Crvena zvezda i Partizan) i Sarajevo (Željezničar). Santos je prvi meč odigrao protiv Zvezde na Marakani (3:3), međutim, tri dana ranije dogodilo se nešto što je poremetilo planove brazilskog velikana. U Humskoj je 7. septembra u okviru redovnog 3. kola Prve lige gostovao novajlija u eliti Radnički iz Kragujevca. Bila je noćna utakmica, prvi susret Kragujevčana s reflektorima i spektakl u najavi. I beše spektakl, ali u režiji dečurlije sa Čika Dače.
U to vreme nastajala je jedna od najvećih navijačkih grupa u ondašnjoj državi. Neki momci koji su voleli svoj grad, a Radnički svuda pratili…
“Kolika vam je ta Lepenica kad toliko pevate o njoj”, pitaju Beograđani. “Veća je od vašeg Dunava”, stići će ekspresno odgovor gordih i ponosnih Kragujevčana. Jer po mnogo čemu oni su prvi grad Srbije. Prva prestonica moderne srpske države; prva gimnazija i Licej, preteča Univerziteta u Beogradu; Prvi sud, pozorište, prve novine (“Novine srbske”), prva apoteka, galerija slika, muzej, biblioteka… Kragujevcu je nedostajala samo ta Prva liga, fudbalska elita. Kao lider istoka, Radnički je tog leta ’69. otišao u doigravanje i preko nikšićke Sutjeske i Crvenke konačno se dokopao prvoligaškog društva. Euforija nezapamćena! Ispred kafane kod velikog oraha gde je sada tržni centar, okupljalo se pola grada posle velikih pobeda. Kragujevac je u ono vreme brojao oko 80.000 stanovnika, na stadionu 35.000, a na terenu u crvenim dresovima samo kragujevačka deca…
”Ceo grad je živeo za trenutak kada smo ušli u Prvu ligu. Svi su izašli na ulice da nas pozdrave. Tokom cele sezone bila je izuzetna atmosfera. Prvi prvoligaški meč u Kragujevcu igrali smo protiv Hajduka iz Splita”, prepričava pomalo nevoljno, ali sa dozom sete – verovatno i zbog aktuelnog trenutka – lepa i davna vremena prvi golgeter tog tima Sava Paunović, živa legenda čije se ime našlo na prvom transparentu navijača. Pisalo je samo dr Sava. “Izgubili smo od Splićana sa 1:3. Mi svi deca od po 19-20 godina, a na drugoj strani Holcer, Nadoveza, Pavlica, Jerković, Buljan, Mužinić… Dao sam taj jedini gol koji je bio prvi prvoligaški za Radnički. Posle je došao taj čuveni duel s Partizanom”.
Radnički je u Beogradu tog 7. septembra odigrao jednu od najboljih utakmica u svojoj istoriji. Pobedio je sa senzacionalnih 4:1. Legenda ovako kaže: Ekspedicija Santosa već je bila stigla u Beograd i Pele je meč gledao iz lože stadiona u Humskoj. Te večeri je navodno odlučio: “Ne, nećemo da igramo s Partizanom. Igraćemo s ovim momcima”. To je legenda. A ovo mi je lično ispričao Milenko Marjanović, bivši predsednik Radničkog, tada mladi, perspektivni ekonomista UTP Dubrovnik koji je vodio navijače na gostovanja:
“Priđe Nenad Bjeković našim igračima i onako s visine pita: A gde je taj Kragujevac? Momci su smireno odgovorili: Reći ćemo ti posle utakice. Posle nije bilo potrebe da se priča, sve je rečeno na terenu”.
Partizan je tu sezonu završio drugi na tabeli, iza Crvene zvezde. U timu je imao Ćurkovića, Vladicu Kovačevića, Paunovića…
“U suštini, nama nije bilo važno protiv koga igramo. Da li je to Partizan, Zvezda, pa i Santos. Igrali smo fudbal jer smo uživali u tome. Tim je bio mlad, pun elena… Svakog smo hteli da pobedimo. Sećam se samo da su nam pred tu utakmicu u Beogradu govorili da ne gledamo u reflektore”, uz osmeh će Sava Paunović.
Čuveni okršaj u Humskoj navijači Radničkog posebno pamte i hvale se činjenicom da je Beograd tada prvi put video bakljadu zahvaljujući njima. Negde od tog meča datira i nadimak Crveni đavoli, jer se kroz novinske izveštaje sve češće provlačilo kako navijači Radničkog podsećaju na najvatrenije fanove Mančester junajteda. Ogledalce, Nune, pa nešto mlađi Amerikanac, Laze, Kinez… bili su prva navijačka garda. Čaršijom kruže priče da je Nune odveo svoju tadašnju devojku na Čika Daču i rekao joj: “Vidiš, ovo je moja prva i najveća ljubav. Ti si druga”. Tu na stadionu ju je zaprosio i ona je pristala. Znali su oni najzagriženiji da na dan svoje slave ustanu od stola, odu, pogledaju utakmicu pa se vrate gostima. I stadion je uvek bio pun. Zato je Radnički (bio) velikan!
Da u Kragujevac dolazi Santos praktično se nije znalo do dan-dva pred utakmicu. Bila je nedelja, Radnički gostovao svom imenjaku u Nišu u prvenstvu i izgubio. Sutradan ga je čekao taj duel sa moćnim Brazilcima, koji su stigli iz Zagreba, gde su odigrali 1:1 sa Dinamom. Specijalno za tu priliku Radnički je bio pojačan četvoricom Nišlija – golmanom Miodragom Kneževicem Knezom, Ljubišom Rajkovićem, Ilijom Dimoskim i Vitomirom Dimitrijevićem.
Kao i obično grupa od oko 1.000 navijača okupila se na centralnom gradskom trgu kod krsta i odatle krenula ka Čika Dači uz pesmu. Ostali su se pridruživali usput. Reke ljudi slivale su se ka stadionu. Tako se uvek išlo na utakmice u to slavno doba. Nažalost, taj 15. septembra nije bio predodređen za spektakl kakav su Kragujevčani napravili, recimo protiv Hajduka. Padala je jaka kiša. A i televizija je odlučila da po prvi put prenosi jedan sportski događaj iz Šumadije. Tako se danas s ogromne vremenske distance mogu pronaći različiti podaci o poseti. Od navijača koji tvrde da je bilo svega 4.000 ljudi, do onih koji su bili na utakmici i “videli” svih 40.000 duša. Zanimljivo, u Kragujevcu nema čoveka koji ne zna za tu utakmicu sa Santosom. U to sam se lično uverio. I svi su bili na stadionu tog dana, i svi uglavnom pamte kišu, i svako bi ponešto da doda…
“Daaa, pa kako ne bih znao. Čini mi se da su nas dobili nešto… 11:1. Je l’ tako beše”, promrljao je onako usput konobar Beli iz hotela Šumarice u Gornjem parku, dok ga je sportsko društvo za stolom bledo gledalo: “Kakvih 11:1? Šta pričaš?!”
.jpg)
Možda je i Beli bio na stadionu tog dana, ali u njegovom sećanju ostao je samo jedan trenutak – Peleov gol. Bio je to pogodak kakav se viđa jednom u životu, ali došao tek u 90. minutu za konačnih 4:4. A po Belijevom računu, ni taj čudesan gol ne može da nadomesti ono što je učinio Edu, koji je Radničkom dao čak tri.
„Edu je odigrao najbolju utakmicu. Dao nam je tri komada. Pele, iskreno, nije bio posebno zainteresovan. Posle je Čavka (Vlada Radivojević) pričao kako niko nije smeo da ga čuva, a da ga je on ‘uhapsio’. Kad smo poveli sa 4:3, Pele je krenuo sa centra, kao u video-igrici – izdriblao sve i dao gol“, prisetio se u razgovoru u Šumaricama Milenko Marjanović, što mi je potvrdio i jedan od aktera meča, Sava Paunović.
Milenko dodaje da je imao ideju da se svake godine obeležava godišnjica tog legendarnog susreta – možda i najveće utakmice ikada odigrane u Kragujevcu – uz zajedničko gledanje snimka. „Ali nikako da dođemo do kompletnog materijala“, kaže on.
Kruže priče da je čitava Santosova turneja po Jugoslaviji bila dogovorena tako da svi mečevi završe nerešeno, a da je Radnički „na prevaru“ dao četvrti gol i time razljutio Pelea. No, sami fudbaleri Radničkog to odlučno demantuju, podsećajući da se tada govorilo kako su Brazilci morali da plaćaju penale za svaki poraz na turneji.
Kako god bilo, ovako je Politika Ekspres izvestila 16. septembra 1969:
„Malo je falilo da dvostruki svetski prvak doživi prvi poraz na jugoslovenskoj turneji. Pele je spasao Santos, izjednačivši u poslednjem minutu. Najveći među najvećima, kralj fudbala, klizao je po mokrom terenu kao balerina po dasci – piruete i trikovi iz njegovog bogatog repertoara izazivali su aplauze. Tri gola Edua došla su posle Peleovih majstorija, a četvrti je postigao sam. Radnički je najpre izjednačio (1:1) golom Nikolića, da bi zatim mladi centarfor Edu, tek 19-godišnjak i naslednik Pelea, naterao golmana Kneževića da još dva puta vadi loptu iz mreže. Ipak, Radnički se tada razgoropadio – Sava Paunović smanjio je bombom na 2:3, a onda je Slobodan Paunovski sa dva brza gola potpuno preokrenuo i zapalio tribine. Ali, kratko je trajala radost. Pele je u 90. minutu, munjevitim prodorom, gotovo ušetao loptu u gol i postavio konačnih 4:4.
I pored toga, Radnički je upisao veliku pobedu – ako ne u rezultatu, onda u reputaciji. Protiv bivšeg svetskog prvaka pokazali su da u Kragujevcu živi fudbal visokog tehničkog kvaliteta. Pored Pelea i Edua, blistao je i Vladeta Žabarac, krilo Radničkog s ubitačnim driblingom. Šteta što je kiša kvarila igru – klizava lopta je umanjila sjaj velikog golmana Žilmara, kome će Kragujevac ostati u gorkom sećanju. Ali Radnički može biti ponosan – ova utakmica zauzela je svoje mesto u njegovoj slavnoj istoriji.“
.jpg)
Prema pisanju Politike Ekspres, na stadionu „Čika Dača“ u ponedeljak, 15. septembra 1969. godine, okupilo se oko 6.000 gledalaca. Ipak, stariji i realniji među Crvenim đavolima reći će da ih je bilo barem 10.000 – možda ne mnogo više, ali sigurno ne manje. Za Kragujevčane je tog popodneva jednako velika atrakcija kao i sam Pelé bio jedan brazilski radio-reporter. S punim žarom, onako promrzao i mokar, skoro tri sata neprestano je govorio, šetajući uz aut-liniju. Kažu da je počeo pola sata pre početka utakmice, a završio tek kada su igrači već bili u svlačionicama.
Tih godina Kragujevac je živeo za fudbal. Zanos je trajao sve dok Radnički sredinom sedamdesetih nije po drugi put u kratkom razmaku ispao iz lige. Usladila je duga suša, gotovo dvadeset godina bez velikih uspeha. Tek 1998. godine, u baražu protiv malog Čukaričkog, atmosfera s kraja šezdesetih ponovo je oživela – „Čika Dača“ je ponovo bio pun do poslednjeg mesta.
Danas, samo uži centar grada donekle čuva patinu tih vremena i sećanje na zlatnu generaciju kragujevačkog fudbala. Te ljude svi znaju i prepoznaju – jer posle njih, kažu, pravog fudbala više i nije bilo. Kao što se pamti Titov dolazak, ili kafana Balkan, gde su đaci u plavim bluzama rado svraćali, a kragujevački pesnik i slikar Jovan Gligorijević govorio da su se gosti Balkana bavili „suptilnijim stvarima od kršenja školske discipline i cinkanja“. Pamti se i prva košarkaška utakmica s kožnom loptom u Gornjem parku protiv Francuza, nezaboravni motociklista Arčan Alojz – Slovenac, kako je Žabarac izludeo Brazilca Turkaa na meču protiv Santosa, dva gola Slobodana Stojovića Partizanu i odlazak u Beograd u pocepanim farmericama kad se još nije ni znalo da je to moda. Pamti se i čuveni Maketov fićo kupe 850 – sa drvenim volanom i kožnim sedištima, tada jedini u Jugoslaviji. Slobodan Paunovski Make bio je pravi šumadijski Džordž Best.
A kada se u Kragujevcu spomene zlatna generacija Radničkog, to znači: Fazan, Ujka, Sekula, Čavka, Trapča, Soda, Žaki, Make ovca, Maršićanac, Andra, Relja, Čkalja, Munjoz, Pera nos i Franja. Na klupi je bio trener Boris Marović – Buca, tehničko vođenje držao je Jovan Jakovljević – Salama, predsednik kluba bio je Svetolik Vasiljević – Juda, a za sve praktične stvari brinuo je legendarni ekonom čika Dušan Živaljević – Maja Coja.
