Parking mesto u gradu postalo je investicija decenije. Ko ga ima, drži nekretninu. Ko ga nema, drži živce. A ko ne može da ga nađe, parkira na trotoaru.
Ako ste ikada pokušali da parkirate auto u centru Kragujevca radnim danom, znate da to zahteva dosta strpljenja i snalažljivosti. Pitanje „gde ćeš da ostaviš auto“ ume da izazove više nervoze nego što bi trebalo za jednu svakodnevnu stvar.
Problem nije nov, ali je konačno dostigao nivo na kome zaslužuje da ga nazovemo onim što jeste: urbanistička katastrofa u usporenom snimku.
A katastrofa ne dolazi sama. Sa njom dolazi i nešto što vidimo svaki dan, ali smo prestali da primećujemo: grad u kome je trotoar postao parking, a pešak prepreka.
Broj parking mesta
Grad raspolaže sa oko 6.200 parking mesta i izdaje oko 5.800 stanarskih karata mesečno. Zvuči pristojno, dok ne saznate da je samo od početka 2024. registrovano oko 20.000 novih automobila.
Jedina javna garaža je ona iza „Srca“ koja ima 197 mesta. Radi non-stop, ima punjače za električne automobile i mesta za invalide. Sve pohvalno, osim što je 197 mesta za grad sa više desetina hiljada vozila otprilike kao da kašiku šećera sipate u olimpijski bazen i kažete da ste zasladili.
Za poređenje: Beograd ima 9 garaža sa 2.800 mesta. Mi imamo jednu garažu i mnogo optimizma.
A onda se desilo ono što se uvek desi kada sistem zakaže: ljudi su se snašli. Samo što „snalaženje“ u Kragujevcu danas znači trotoar, zelenu površinu, mesto za invalide ili prostor ispred kontejnera.
Kopitareva ulica kao jasan primer problema
Ako vam treba jedno mesto koje savršeno ilustruje i nedostatak parkinga i ono što taj nedostatak radi od nas, to je Kopitareva ulica kod Kliničkog centra. Trotoari sa obe strane blokirani automobilima tokom celog dana. Pešaci, pacijenti, roditelji sa kolicima i osobe sa invaliditetom hodaju kolovozom između automobila i autobusa. Ispred bolnice.
Tačno je da nedostaje parking mesta. Ipak, da li to znači da majka sa kolicima treba da silazi na kolovoz? Nedostatak prostora jeste problem grada, ali način na koji se parkiramo ostaje odgovornost svih nas.
Ali postoje i oni koji nemaju nikakav izgovor
Hajde da budemo fer: većina vozača koji se „bahato“ parkiraju u Kragujevcu to radi jer zaista nema gde drugde. To ne opravdava, ali se bar razume.
Onda postoji druga kategorija. Oni kojima ne fali mesto, nego im fali obzir.
U Beogradu je vozač parkirao auto preko dva mesta ispred Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj. Ispred dečje bolnice. Dok roditelji bolesne dece kruže u panici tražeći mesto, neko je odlučio da mu treba duplo.
U Zemunu je čovek kolima uleteo na dečje igralište, naočigled ljudi, i provozao se kroz park.
U centru Beograda, ispred Ministarstva finansija, luksuzni automobil stoji bahato parkiran nasred trotoara, a jedino pitanje koje su ljudi na mrežama postavljali bilo je: da li je dobio kaznu? Odgovor se naslućuje.
U Čačku čitaoci šalju fotografije iz garaže Mega Maksija gde se vozači parkiraju na ulaze, blokiraju prolaze i voze u suprotnom smeru i to kada je parking poluprazan. Dakle, nije stvar u nedostatku mesta. Stvar je u stavu.
Kada neko u Kragujevcu stane na trotoar jer je cela ulica puna, to je posledica lošeg sistema. Ali kada neko parkira na mestu za invalide „samo na pet minuta“, blokira prilaz kontejnerima ili stane na pešački jer mu se žuri, to nije snalaženje. To je bahatost kojoj su kazne od 5.000 do 25.000 dinara smešne samo zato što ih niko ne naplaćuje.
Posebna kategorija su oni koji neregistrovanim automobilima „čuvaju“ sebi mesto na ulici. Ostave dva olupana automobila ispred zgrade i tako rezervišu parking mesto.
Parking mesto kao nekretnina
Prema lokalnim istraživanjima, mesečni zakup otvorenog parking mesta kreće se od 50 do 100 evra. Garažno mesto u novogradnji košta od 8.000 do 18.000 evra.
Zgrade niču bez dovoljno garaža. Nastalo je paralelno tržište gde privatni biznis popunjava rupe koje urbanizam nije predvideo. Čak se izdaju i stare limene garaže iz osamdesetih. A kada čovek za parking plaća skoro koliko i za račune, sve teže mu se objašnjava da ne treba da stane na trotoar. Zato sistem mora da se menja, a ne samo navike.
Tražimo mesta tamo gde ne gledamo
Pre nego što se krene u velike investicije, vredi pogledati šta već imamo, a ne koristimo. Po gradu postoje neiskorišćeni prostori koji bi pametnim obeležavanjem mogli da postanu legitimna parking mesta: krajevi slepih ulica, šire bankine, neuređeni prostori između zgrada i neiskorišćeni delovi dvorišta ustanova. Svaki takav prostor koji se obeleži i uredi znači jedno vozilo manje na trotoaru.
U mnogim evropskim gradovima postoje programi „mikroparkiranja“, gde se analizira svaki blok i traže površine za dva do tri mesta koje niko nije primetio. Pojedinačno to deluje kao ništa, ali kada se sabere na nivou grada, rezultat se meri u stotinama novih mesta bez ijednog iskopa.
Dovoljno je da gradska uprava prošeta sa metrom i mapom, umesto da čeka veliku investiciju koja nikada ne dolazi.
Šta konkretno može da se uradi
Ovo nije nerešiv problem. Drugi gradovi su ga rešavali, i nisu svi bili bogatiji od nas.
Aplikacija za deljenje garažnih mesta u Novom Sadu već radi sistem „Pametne garaže“, gde se putem telefona rezerviše privatno garažno mesto. Praznih garaža u Kragujevcu ima, ali ih niko ne povezuje.
Park & Ride, parkiralište na periferiji plus autobuska veza do centra, jedna karta za oboje. Krakov to radi na deset lokacija. Kod nas bi moglo kod ulaza sa auto-puta i kod Zastavinog solitera, gde već ima 137 mesta.
Obavezna garaža u novogradnji – Stokholm i Bremen su promenili propise: investitor mora da obezbedi parking ili alternativu. Kod nas se grade zgrade od deset spratova kojima je parking trotoar ispred. To mora da prestane.
Cene koje regulišu – 80 dinara po satu ne odvraća nikoga od celodnevnog držanja mesta. Beč je progresivnom politikom cena smanjio vreme traženja mesta sa 9 na 3 minuta. Prihod od parkinga treba da se vrati u infrastrukturu.
Automatska kontrola – Amsterdam koristi vozila sa kamerama koja skeniraju tablice i pokriva 150.000 mesta. Keln je pametnim sistemom usmeravanja smanjio besciljno kruženje za 45%. Beograd ima „Oko sokolovo“, koje je za tri i po sata snimilo 152 nepropisno parkirana vozila. Mi nemamo ni oko ni sokola.
A ono što ne zahteva ni budžet ni odluku skupštine: garaža iza „Srca“ često ima slobodna mesta dok se ljudi vrte u krug po Karađorđevoj. Tri minuta pešačenja nikome neće uništiti dan. Auto na trotoaru može.
Zaključak
Kragujevac ima dva problema, i jedan hrani drugi. Grad nema dovoljno parkinga, pa se ljudi bahato parkiraju. Ljudi se bahato parkiraju, pa više niko ne pritiska grad da napravi parking, jer se ionako „snalazimo“. I tako u krug, godinama.
Ali tesno je i u Amsterdamu, i u Beču, i u Krakovu. Razlika je u tome što tamo trotoar nije parking. I dok se ne promene i sistem i naše ponašanje, nastavićemo da živimo u gradu gde pešak mora da siđe na ulicu da bi zaobišao auto parkiran na mestu gde treba da hoda.
Nekada davno, najvrednija stvar u Kragujevcu bio je dobar radnik. Danas je to parking mesto u prizemlju novogradnje. A najugroženiji je pešak na trotoaru koji je postao parking.
