Danas se navršava tačno 45 godina od trenutka kada je u Kragujevcu, 28. novembra 1980. godine, sa proizvodne trake fabrike „Zastava automobili“ sišao prvi serijski Yugo – model Yugo 45.
Ono što je u tom trenutku izgledalo kao samo još jedan mali gradski automobil, vremenom je preraslo u kulturni fenomen, simbol jedne zemlje i prepoznatljivo vozilo generacija.
Kako je sve počelo?
Istorija Yuga počinje 1971. godine, kada je rukovodstvo Zastave započelo razvoj novog putničkog vozila, internog naziva „projekat Y“, zamišljenog kao model koji će popuniti prostor između fiće i stojadina.
Iako je prototip postojao ranije, široj javnosti je prvi put prikazan tek 1978. godine, kada je model zastava 102 predstavljen Josipu Brozu Titu. Već naredne godine sprovedena je anketa među građanima, u kojoj je od 3.000 pristiglih predloga izabrano ime „jugo“ za novi automobil.
Model Jugo 45 konstruisan je na platformi Fiat-a 127, koji je 1972. poneo titulu evropskog automobila godine, ali je Zastavin automobil dobio kraći međuosovinski razmak i potpuno osvežen eksterijer. Kada se pojavio 1980. godine, stručna automobilska javnost isticala je da su inženjeri iz Kragujevca napravili odličan potez, jer su ponudili tržištu štedljiv auto u vreme kada je svaka kap goriva imala svoju vrednost.
„Vozio sam ga godinu dana i mogu reći da je pravi šarmantni mali automobil, komforan, udoban, živahan, pouzdan i vrlo ekonomičan“, izjavio je 1980. godine Aleksandar Sretenović Keza, jedan od prvih test-vozača Zastavinog novog modela.
Početkom 80-ih Jugo je ušao u serijsku proizvodnju, a već 1981. osvojio je titulu automobila godine na Beogradskom sajmu. Proizvodnja je nastavila da raste sve do rekordne 1989. godine, dok je prelomni trenutak u istoriji ovog modela bila 1985. godina, kada je započet izvoz u Sjedinjene Američke Države — tada je jugo postao „yugo“, dok je uvođenje standarda za američko tržište podiglo nivo kvaliteta i dodatno unapredilo verzije namenjene domaćim kupcima.
Yugov američki san
Yugo se prodavao širom Evrope, pa su ga kupci mogli pronaći u zemljama poput Velike Britanije, Holandije, Nemačke i Poljske. Njegov plasman nije bio ograničen na evropsko tržište, stigao je čak i do zemalja poput Čilea, Ekvadora, Novog Zelanda i Kanade. Ipak, najvažniji iskorak napravljen je na američkom tržištu, gde je izvoz omogućio biznismen Malkolm Briklin.
Prva pošiljka modela sa oznakom GV (Great Value) otpremljena je iz luke Bar 31. jula 1985. godine. Time je Yugo postao prvi automobil iz istočnoevropskog regiona koji se zvanično prodavao u Sjedinjenim Državama.
Po ceni od 3.990 dolara, model GV bio je daleko najpristupačniji automobil na američkom tržištu.
Automobil namenjen „običnom čoveku“ izazvao je veliko interesovanje u SAD, toliko da su ga mnogi kupci poručivali čak i pre nego što su ga videli uživo.
Američka novinska agencija AP je te jeseni 1985. izveštavala o pravoj „jugomaniji“. Često je kupovan kao dodatno vozilo u porodici, drugi ili treći auto u garaži.
Ipak, stručni kritičari nisu bili impresionirani. Negativni komentari su se nizali, pratile su ih šale i vicevi na račun Yuga, a sve češće se moglo pročitati mišljenje da je isplativije kupiti polovnjaka nego potpuno novi jugo. Tako se vremenom rodila legenda o „najgorem automobilu svih vremena“.
Ali je li to zaista tako? Na to pitanje odgovara Sugaris: „To zavisi iz kog ugla se posmatra. Yugo je pripadao najnižoj cenovnoj klasi i bilo je nerealno očekivati više od toga. Ako se tako postavi, onda jeste bio jedan od najslabijih automobila na tržištu. Ali s druge strane, yugo nikada nije glumio nešto što nije — nije se predstavljao kao brz, luksuzan ili prestižan auto, već kao jednostavno, skromno i dostupno vozilo. U tom smislu, mogao je da bude iskreniji i uspešniji proizvod nego mnogi tadašnji američki modeli.“
Govoreći o kvalitetu, Sugaris naglašava da se Yugo po standardima nije mogao porediti sa malim azijskim automobilima, ali činjenica da ih i danas u velikom broju viđamo na Balkanu iako su decenijama voženi u ekstremno teškim uslovima to pokazuje da je Yugo zapravo bio izdržljiv i robustan auto.
„U SAD-u je neslavno završio pre svega zbog sankcija i nedostatka dostupnih rezervnih delova. Ali ista sudbina zadesila je mnoge modele u istoj cenovnoj kategoriji, čak i one sa boljom podrškom i servisnom mrežom. U tom kontekstu, Yugo nije bio ništa lošiji od svoje konkurencije na najzahtevnijem automobilskom tržištu na svetu.“
Yugov put oko sveta
Jedan od najvećih dokaza o realnoj izdržljivosti Yuga su putničke avanture Ninoslava Trajkovića iz Bečeja, koji je ovim automobilom odlazio na nevrovatno zahtevna i daleka putovanja. Prvo je s Yugo-m stigao sve do Mongolije, zatim na sam jug afričkog kontinenta, dok je treća ekspedicija vodila do Indije, odakle je avionom prešao do Australije — gde je vozio jedini Yugo koji postoji na tom kontinentu.
Na pitanje zašto je baš Yugo izabrao, Trajković iskreno kaže: „Da sam imao Tojotu, njom bih krenuo. Ali jedino što sam posedovao bio je Yugo. I tako su počele najluđe pustolovine mog života.“
Na prvo putovanje krenuo je sa drugom Đorđem, koji je ranije boravio u SAD kroz Work&Travel program, što je pomoglo u snalaženju na putu i među strancima. Najozbiljniji kvar imali su tokom prve ekspedicije, kada su zbog lošeg puta izleteli sa kolovoza. „Imali smo sreću da se u blizini našlo malo selo i majstor koji je posedovao čitav lager rezervnih delova. Posle sedam dana, uspeo je da osposobi automobil i mi smo nastavili dalje.“
Sa svojim Yugom, kojem je dao ime Rino, Trajković se potom sam zaputio sve do krajnjeg juga Afrike. „Svesno sam krenuo na put sa autom koji je već imao problem sa menjačem. Jedna od najzanimljivijih uspomena je fotografija iz Kenije, gde su meštani pokušavali da poprave kvar“, priseća se on. Nakon što je stigao na samo dno afričkog kontinenta, automobil je poklonio srpskom udruženju u Gaboroneu, u Bocvani.
Za budućnost ima još ambiciozniji plan, a to je da Yugom, kojim je stigao do Indije, obiđe obe Amerike. „To je trebalo da realizujem pre par godina, ali su pandemija i restrikcije sve poremetile. Plan predviđa oko pola godine putovanja: prvo do Amsterdama, zatim trajekt do Velike Britanije, obilazak ostrva, a potom brodom do Njujorka, odakle bih krenuo kroz Severnu Ameriku, pa dalje ka Južnoj,“ objašnjava Trajković. „Putujem uglavnom sam, ali ću na pojedinim deonicama imati društvo prijatelja i poznanika koji žive u tim krajevima.“
Naravno, odbacuje tvrdnje o Yugu kao „najgorem automobilu“. „Za 300 do 350 evra možete da kupite jugo, zamenite gume, završite registraciju i sa nekih 800 evra ste na putu. Koji drugi automobil može to da ponudi za toliko novca?“, retorički pita Trajković. „Taj auto je postao deo mog identiteta i gledam na njega kao na nešto mnogo više od običnog vozila.“
