Postoje priče koje vremenom nikada ne blede. Priče kojih se rado sećamo i prenosimo generacijama, ali i priče koje postanu sećanje na čitavu epohu, na gradove, ljude, ulice, mirise i zvukove jednog vremena koje je odavno prošlo, ali nikada nije sasvim nestalo.
Takva je priča o grupi Smak, bendu koji nije nastao kao projekat niti kao odgovor na trendove, već kao prirodan susret nekoliko mladih ljudi iz srca Šumadije, povezanih istom strašću prema muzici i istom željom da stvore nešto svoje.
Prvu postavu benda činili su Radomir Mihailović Točak na gitari, Zoran Milanović na bas gitari i Slobodan Stojanović Kepa na bubnjevima, muzičari koji su već tada pokazivali da ne žele da budu samo još jedan bend na tadašnjoj jugoslovenskoj rok sceni.
Dok su se kasnije bendu, pored početne postave pridružili i Laza Ristovski, kao i Vladimir Mihajlović, uz niz drugih muzičara koji su u različitim periodima prolazili kroz sastav grupe Smak.
Kada je Radomir Mihailović Točak govorio o počecima benda, u njegovim rečima se jasno mogla uočiti skromnost, ali i svest o tome šta želi da postigne i upravo ta kombinacija jasnog cilja i strpljivog rada bila je temelj svega što je kasnije došlo.
„’71. godine smo se oformili iz tri šumadijska grada: Kragujevca, Kraljeva i Čačka i odlučili smo da počnemo da radimo u Kragujevcu. Iako nismo baš bili u materijalnim uslovima, počeli smo da snimamo onako kako počinju ljudi koji će biti budući profesionalci.“ – naveo je Radomir Mihailović Točak.
U toj jednoj rečenici možda se nalazi i najbolji opis nastanka grupe Smak, jer tadašnji Kragujevac nije bio samo industrijski grad i simbol fabrike „Zastava“. Bio je grad mladih ljudi željnih muzike, kulture i prostora u kome bi mogli da izraze sebe. Po podrumima, garažama i malim salama održavale su se probe koje su trajale do kasno u noć. Slušale su se ploče, razgovaralo o novim zvucima koji dolaze iz sveta, ali se istovremeno duboko osećalo i ono što je pripadalo ovom podneblju.
Upravo zbog toga Smak nikada nije zvučao kao kopija stranih rok bendova.
U njihovoj muzici osećali su se progresivni rok, bluz i džez, ali i nešto mnogo intimnije i bliže ovom prostoru. To se naročito čulo u Radomirovoj gitari, koja nikada nije bila samo demonstracija tehnike. U njenom tonu osećali su se iskrena ljubav prema muzici, posvećenost i emocija koju je teško objasniti.
Veliki uticaj na Radomira imao je i Dragoljub Jaraković Jarak, legendarni čačanski gitarista i boem kog je Točak upoznao još kao dečak. Jarak je gitaru svirao prstima, bez trzalice, često po kafanama i za simboličnu nadoknadu. Pričalo se da je umeo da između žica provuče papir kako bi instrument dobio specifičan, gotovo orijentalni zvuk. Takav odnos prema muzici ostavio je snažan trag na mladog Točka i kasnije postao deo njegovog prepoznatljivog izraza.
Sa druge strane, iz Kraljeva su dolazili Slobodan Stojanović Kepa i kasnije Laza Ristovski, muzičari koji su bendu doneli dodatnu energiju, ritam i širinu. Govoreći o ambicijama benda, Laza je jednom prilikom iskreno rekao da članovi Smaka zapravo vole da slušaju mnogo složeniju muziku od one koju su tada svirali i da im je takav nivo u tom trenutku delovao gotovo nedostižno. Ne zbog nedostatka talenta, već zato što su bili veoma mladi i svesni koliko je rada, discipline i usavršavanja potrebno da bi muzičar dostigao ono čemu zaista teži.
Upravo ta skromnost i stalna potreba za napretkom govorile su mnogo o ozbiljnosti sa kojom je Smak pristupao muzici.
Danas te reči zvuče gotovo nestvarno kada se zna koliko su njihove pesme i albumi kasnije postali važni za jugoslovensku rok scenu. „Crna dama“, „Satelit“, „Blues u parku“, „Ulazak u harem“ i „Put od balona“ nisu bili samo hitovi jednog vremena. Bile su to kompozicije koje su pokazale da bend iz srca Šumadije može stvoriti muziku koja po originalnosti i kvalitetu stoji rame uz rame sa mnogo većim svetskim imenima tog perioda.
Ipak, možda najlepše priče o Smaku nisu vezane za velike koncerte i pune dvorane, već za male trenutke koji najbolje govore o vremenu u kome su živeli. Tako se i danas prepričava događaj iz Kraljeva, kada su članovi benda, nakon što ih je Kepina baka isterala iz kuće jer nije volela „čupavce“, završili u parku po hladnom vremenu. Tada je Točak odsvirao bluz koji je kasnije postao poznat kao „Blues u parku“.
Takve priče možda najbolje objašnjavaju zbog čega je publika toliko verovala Smaku.
Njihova muzika nije nastajala iz kalkulacije niti iz želje za popularnošću po svaku cenu. Nastajala je iz prijateljstva, beskrajnih proba, upornosti i iskrene potrebe da pronađu sopstveni zvuk.
Kada su se sredinom sedamdesetih pojavili pred širom jugoslovenskom publikom, postalo je jasno da se na sceni pojavio bend koji donosi nešto drugačije. Njihove duge instrumentalne deonice, složene kompozicije i spoj različitih muzičkih uticaja izdvajali su ih od većine tadašnjih grupa.
Ali možda najveća vrednost Smaka nikada nije bila samo u virtuoznosti.
Bila je u autentičnosti.
U osećaju da ti ljudi zaista žive ono što sviraju.
Zato priča o Smaku ni danas nije samo priča o jednom rok bendu. To je priča o vremenu kada su mladi ljudi iz Kragujevca, Kraljeva i Čačka verovali da muzika može trajati duže od vremena u kome je nastala.
I možda upravo zato njihove pesme i danas zvuče živo.
Jer se u njima i dalje čuju Šumadija, Kragujevac sedamdesetih, dugi razgovori posle proba, zadimljene kafane, hladni parkovi i gitara Radomira Mihailovića Točka koja negde u pozadini još uvek svira istim onim tonom po kome je Smak ostao poseban.
