Od davnina, ljudi su verovali da svako okupljanje mora započeti lepom rečju i podignutom čašom. Tako je nastala zdravica – jednostavan, ali snažan čin kojim se izražava radost života i poštovanje prema onima sa kojima delimo sto. U njoj su spojene tradicija, vera i gostoprimstvo, pa nije ni čudo što je vekovima ostala neizostavan deo naših slavlja. U ovom tekstu otkrivamo kako je zdravica nastala, kakvo značenje je imala kroz vekove i koji se sve običaji i verovanja vezuju za ovaj ritual.
Odakle zdravica vodi poreklo?
Zdravica je tradicionalni ritual koji u obliku u kojem ga danas poznajemo vodi poreklo iz Zapadne Evrope, iako su slični oblici nazdravljanja postojali još u mnogo starijim civilizacijama, poput Mesopotamije i Egipta. Ipak, običaj zdravice u svojoj današnjoj formi ustalio se tokom srednjeg veka, kada je postao sastavni deo društvenih okupljanja i svečanosti.
Prema istorijskim saznanjima, sam čin kucanja čaša nastao je iz straha od trovanja. U prošlosti su se vladari, plemići i zemljoposednici, kao najvažniji ljudi svog vremena, često nalazili u opasnosti da budu otrovani. Zbog toga bi prilikom nazdravljanja snažno kucali kriglama ili čašama, kako bi deo tečnosti iz jedne prešao u drugu, simbolično potvrđujući da u piću nema otrova i da postoji međusobno poverenje.
Pored ove teorije, mnogi istoričari smatraju da koreni zdravice sežu još dublje, u vreme starih paganskih obreda. Tada se ispijanje određenog pića smatralo svetim činom kojim se bogovima prinosila zahvalnost ili molitva za plodnost, zdravlje i blagostanje.
Iako su se značenje i forma zdravice menjali kroz vekove, njena suština ostaje ista, a to je da povezuje ljude i izražava dobre želje. Zato ne čudi što je upravo u srpskoj tradiciji postala simbol domaćinstva i nezaobilazan deo svake krsne slave.
Zdravica na srpskim slavama
Zdravica je neizostavan deo gotovo svake srpske slave. U većini krajeva Srbije ovaj običaj se poštuje s velikim uvažavanjem, jer se veruje da prava slava ne može da prođe bez domaćinske zdravice. Ipak, ima i onih predela u kojima se zdravice više ne izgovaraju, već se običaj zadržao samo kroz simbolično kucanje čaša i kratko nazdravljanje.
Najvažniju ulogu u zdravici ima domaćin. On je taj koji prvi podiže čašu, najčešće rakiju ili vino, i biranim rečima izražava zahvalnost Bogu i svetitelju zaštitniku kuće, pa potom nazdravlja porodici, rodbini i gostima. Njegove reči treba da budu iskrene, smirene i dostojanstvene — da blagosiljaju dom, požele zdravlje ukućanima i sreću svima koji sede za trpezom. Smatra se da dobar domaćin mora da zna da „okrene reč“, da lepo govori i da zdravica bude izrečena s poštovanjem, ali i toplinom koja okuplja sve prisutne.
Kada domaćin izgovori zdravicu, on čašu dodaje osobi kojoj je namenjena bilo da je to gost, kum, prijatelj ili stariji član porodice. Taj kome je zdravica upućena nazdravi domaćinu, otpije gutljaj, a zatim zdravicu prosledi dalje nekome drugom iz društva. Tako čaša, praćena lepim željama i blagoslovima, kruži od ruke do ruke, od gosta do gosta.
U narodu postoji nepisano pravilo da se zdravica ne odbija. Ako ti neko nazdravi, ne smeš da odbiješ čašu, jer se veruje da bi time odbio i dobre želje koje ti šalje. Zato svako ko primi čašu nazdravi onome pre sebe, otpije makar gutljaj i nastavi dalje, dok se zdravica ne obrne kroz celo društvo.
Običaji i narodna verovanja
U narodu se uz zdravicu vezuje niz zanimljivih običaja i nepisanih pravila koji su se prenosili s kolena na koleno. Jedan od najpoznatijih je da se čaše prilikom zdravice uvek ukrste, najčešće rakijom što simbolizuje želju za zdravljem i dugim životom.
Postoji i verovanje koje smo već pomenuli, a to je da se nazdravljanje ne sme odbiti. Ako neko podigne čašu i nazdravi ti, a ti ne uzvratiš ili ne ispiješ, smatra se da si time odbio njegove dobre želje, pa čak i sreću koju ti šalje. Zato se i danas, u duhu poštovanja i prijateljstva, na svaku zdravicu uzvraća, makar simboličnim gutljajem.
U pojedinim krajevima Srbije, posebno u ruralnim sredinama, i dalje se veruje da se zdravica ne sme izgovarati praznom čašom, jer bi to moglo „odneti blagostanje iz kuće“. Zbog toga domaćin uvek vodi računa da svima dolije piće pre nego što započne zdravicu.
Zanimljiv je i običaj da se prilikom velikih proslava, poput svadbi ili slave, prva zdravica uvek upućuje Bogu i svetitelju zaštitniku doma, a tek potom porodici i gostima.
