Za razliku od svojih sestara, Svete Raletine i Dene, koje su kao ktitorke sahranjene unutar samih hramova koje su podigle, s obzirom da je Sveta Sara bila monahinja sahranjena je na manastirskom groblju.

Iskušenik Nikola iz Kragujevca pričao je da se za kratko vreme naslušao svakojakih priča od tamošnjih meštana. Najupečetaljiviji događaj je ispričao u jednom dahu.

Priča govori o tragačima za zlatom koji su kopajući zlato krampom probušili lobanju Svete Sare.

– Posle Drugog svetskog rata grupa mladića iz ovog kraja bila je ponešena pričom da je na mestu moštiju sakriveno zlato. Po narodnom verovanju ono tek tada počinje da sazreva i vri. Verovali su da sa tog mesta izbija svetlost od zlata! Grupa mladića počela je da kopa na tom mestu ne sluteći da je baš tu sahranjena Sveta Sara – priča Nikola.

I dodaje da se posle nekoliko zamaha po zemlji začuo tup udarac, kao da je momak udario u ćup.

– Mladić je sav u čudu kleknuo na zemlji, ali je umesto ćupa u rukama imao lobanju. Shvatio je da u rukamu ima nešto izvanredne žute boje i da neverovatno lepo miriši. Kada je video da je to ljudska lobanja, ustao je i bacio istu na zemlju – objašnjava Kragujevčanin.

Naglašava da se ovaj događaj odigrao 1950. godine.

– Čim je došao kući, mladiću počela da otiče glava, opala mu je sva kosa i iz ušiju i nosa tekao mu je gnoj. Nije mogao ni da govori! Njegovi ukućani su videli da tu nisu čista posla i pozvali su oca Gavrila iz Raletinca da ga ispovedi. Otac Gavrilo ga je ispovedio pročitavši mu razrešnu molitvu. Kažu da je iz njegove glave izašao pun lavor gnoja, što na uši što na usta, na sve strane. Tako su mošti Svete Sare pronađene – kaže on.

Od tog doba mošti Svete Sare se nalaze u Raletincu, pošto na sadašnjem mestu manastir u Sarincu nije postojao. Crkva je u Sarincu obnovljena tek 1993. godine. Sveta Sara se igumanu javljala tri noći zaredom u snu i govorila mu da njeno telo vrati u njen grob u njen manastir i da ona neće da boravi van svog manastira. Tako su mošti Svete Sare ponovo vraćene u njen grob i tada je nastao krst od belog mermera koji i danas stoji na njenom grobu.

Nikola priča da su ljudska obeležja na manastirskom groblju kroz vekove nestala. Gospod je noću isijavanjem stuba svetlosti iz groba Svete Sare, znamenovao mesto pokoja svoje ugodnice.

Do pronalaska čudotvornih mošti Svete Sare iz kojih se neprestano širi blagouhani miomiris, kao i ponovnog obeležavanja groba, došlo je u vreme Ave Gavrila.

– Pre osam godina Sarino telo je izvađeno iz groba i preneto je u crkvu. I dan danas se nalazi u našoj hramovnoj crkvi u jednom lepom kivotu koji urađen u duborezu. Njen skelet je u potpunosti sačuvan, mošti su boje voska a iz njih se širi specifičan miomiris. Miomiris se za vreme praznika i liturgije intenzivnije oseća nego običnim danima. Miomiris je najizraženiji za vreme Spasovdana kad je manastirska slava – govori Nikola.

Opisuje da se na moštima Svete Sare nalaze dve srebrne pločice tzv. zavetni darovi nabavljeni iz Grčke, zbog dve porodice, u znak zahvalnosti za to što je Sveta Sara posredovala Gospodom za njihove molitve.

Na jednoj pločici nalazi se venac i govori o ljubavnim problemima jednog bračnog para koji nikako nije mogao da se venča iako je bilo ljubavi. Nakon dolaska u manastir, njihove molbe i želje Sara je uslišila i posredovala pred Gospodom. Danas je taj bračni par venčan ima decu. Na drugoj pločici se nalazi ugravirana kućica i svedoči o jednoj porodici koja je imala stambeni problem. Ta porodica je mesecima molila Svetu Saru da taj problem reši što se na kraju i desilo. U znak zahvalnosti oni su tu pločicu priložili crkvi.